Нова искра

СТРАНА 122.

Н 0 В А

И С К Р А

БРОЈ

Скерлетно Слово — РОМАН ИНГЛИСКИ НА.ПИСАО КАТНА^ГВХ. НАЛУТНОШЧЕ ПРЕВЕО Владислав Савић (НАСТАВАК) IV. С &СТДНАК ошто ое поврати у тамницу, Јестира Прина беше толико раздражена да оу морали назити на њу, да не, би дошла главе сама оеби, или да не би осакатила дете у бунилу. Пред вече, пошто не помогоше све забране и све претње, тамничар Бракет, помисли да би било добро позвати лекара. Он га описа као човека који зна сву хришћанску лекарску вештину, а који је исто тако вешт свему ономе што дивљаци знају о лековитим травама и корењу што расте у шумама. И доиста је било потребно звати лекара, колико саме Јестире ради, толико више ради детета, које, иримајући храну из мајчиних груди, изгледаше да је о њоме примило у себе оав немир, сав страх и очајање који владаху мајчиним духом. Оно се увијаше у грчевитим мукама и беше слика, у свом малом облику, оне моралне агоније коју је Јестира Прина поднела тога дана. За тамничаревим стопама, у тамном одељењу појави се личност чудна изгледа чије је присуство у гомили тако силио привукло Јестирину пажњу. Њему дадогае стан у тамници не због сумње да је учинио какво зло дело, већ што је то био најлакши начин располагања њиме, док се старешине не буду сагласиле са индијским изаслаником о његову откупу. Рекоше да се зове Роџер Чилингворт. Пошто га уведе у собу, тамничар застаде за часак, зачудив се мирноћи коју произведе његов долазак; Јестира Прина посгаде нема и мирна као смрт, док се дете и даље дераше. „Молим те, пријатељу, остави ме на само са мојом болесницом«, рече лекар. „Ослоните се на мене, добри тамничару, кућа ће вам се брзо умирити. Велим вам да ће Јестира Прина бити послушнија него досада.® »Ако ваша-ученост то учини, бићете вештаК у мојим очима, доиста! Ова жена била је као бесна; и умало што нисам узео бич да изгоним Сатану из ње. а Странац уђе мирно као што је то особина људи његова заната. Његово понашање не измени се ни онда кад се тамничар повуче и остави га на само са женом чију пажњу привуче тако силно још док је био у гомили, што је био знак њихових тешњих однооа. Прво се побрину за дете, чији плач, док се вијаше у боловима на сламној постељи, доказиваше преку потребу да му се одмах помогне. Он га прегледа пажљиво, тада отвбри неку кожну кесу коју извуче испод одеће. У њој беху лекови, од којих узе један и помеша га у чаши воде. »Моје старо знање алхемије® рече: „и боравак више од године међу дивљацима који одлично познају лековитост биљака, начинили су ме бољим лекаром него што је многи који има лекарску диплому. Приђи, жено ! дете је ваше — а не моје — у мене неће распознати ни лице ни глас оца с-вог. Подај му дакле сама овај напитак.®

Јестира одби понуђени лек, гледајући у његово лице погледом пуним зебње. „Мислиш ли да се светиш на невиноме детету?« прошапта. »Луда жено ! 1 ' одговори лекар пола хладно пола благо: »Шта би ми то помогло да нахудим том јадном грешном детету? Лек је намењен добру, и кад би оно било моје дете — да, моје властито, наше дете! — не бих му могао дати иишта боље." Како она и даље оклеваше, не могући себи дати рачуна ни о чему, он узе дете на руку, и сам му даде напитак. Дејство се убрзо показа и искупи лекарево обећање. Плач се полагано губљаше, грчевито јецање престајаше постепено; и за иеколико тренутака, као што то бива код , деце кад се ослободе болова, заспа мирним, дубоким сном. Лекар, који је имао права на то име, обрати се сада матери. Мирно и с напрегнутом пажњом опипа јој било, загледа јој се у очи, — погледом од кога јој се срце стеже, јер негда тако пријатељски, тај поглед сад беше хладан и стран; и најзад задовољан својим ислитивањем, иоче да опрема други напитак. »Извор Лете није ми познат" примети: „али сам научио -многе тајне у дивљака и ово је једна од њих *— један лек који ми показа једац Индијанац као награду за неке поуке од мене, које су још од Парацелзуса познате. Пиј то! Он ти не може повратити мирну савест, ја ти је не могу дати; али ће умирити и утолити твоју страст, као уље бачено на вале бурнога мора. (< Он принесе купу Јестири која је прими, гледајући га мирно и озбиљно у лице, не баш са страхом, али са, пуно зебње и сумње о његовим намерама. Она иогледа такође на своје заспало дете. »Надала сам се смрти® рече: »желела сам да дође молила бих се Богу да ми је пошље, кад би молитва приличила жегш као што сам ја. Па ипак, ако је смрт у овој купи, велим ти да се размислиш пре него што је испијем. Гле, она је на мојим уснама.« |Пиј само® одговори истим хладним начином. »Зар ме тако мало познајеш, Јестира Прино? Јесу ли моји смерови обично тако ништави? Баш и да жудим за осветом, зар не треба да те оставим у животу — да те лечим и браним од свих зала живота — да би та ватрена срамота и даље сијала на твојим грудима?« При том стави кажипрст на скерлетно слово које, као да је од усијаног железа, паљаше Јестирина недра. Он примети њезин несвестан покрет и насмеја се. »Живи дакле и подноси своју судбу, на очи целога света, — на очи онога кога си' мужем звала — на очи онога детета! А да би могла живети, узми овај напитак.® Без сваког даљег одлагања, Јестира искапи купу и, на један покрет овога човека, седе на постељу иоред детета; док он привуче једину столицу која беше у ћелији, и седе поред ње. Она дрхташе при томе, јер осећаше пошто је учинио све што му човечански обзири, или уверење или, ако хоћете, преФињена свирепост налагаше да чини ради ублажавања телесних мука — да ће се сад обратити њој као човек кога је најсилније и без лека увредила. »Ја те не питам, Јестира, ни како, ни зашто си пала у каљугу, или боље рећи: како си се попела на ону узвишицу срама где сам те затекао? Узрок нам је у пола познат. Моја лудост и твоја слабост. Ја — човек сав занет мислима — мољац великих библиотека — човек већ оронуо, који је дао своје најбоље године да утоли глад