Нова искра

БРОЈ 4.

пустога сна за сазнањем — шта сам хтео ја са младошћу и лепотом као што је твоја? Ружан од рођења, како сам могао варати самога себе да духовни дарови могу накнадити телесну грдобу у очима младе девојке? Људи ме зову мудрим. Кад би мудраци икада били мудри за себе саме, ја бих све ово могао предвидети. Могао бих знати да ћеш ми ти, када дођем из дивље и мрачне шуме међу хришћанске насеобине, бити први предмет који ће ми пред очи изаћи, ти Јестира Прина, узвишена, као статуа срама, пред народом. Да, од онога тренутка када смо заједно сишли низ црквене степене као муж и жена, ја сам могао угледати паклени сјај тога скерлетног слова како сија на крају нашега пута!® „Знаш« — рече Јестира — јер ма колико да је била утучена, није могла мирно поднети овај последњи убод кроз знак свога срама. — „Знаш да сам била искрена спрам тебе. Нисам те волела, нисам те варала.® „Тако је <( ,- одговори он : »крива је моја лудост ! казао сам већ. Али дотле ми је живот био празан. Свет је био тако хладан! У моме срцу било је места за многе, али опет око мене беше све пусто и сањалачки, на моме огњишту не пуцкараше весела ватра. Жудео сам да видим огањ на њему, — мислио сам да није и сувигџе смео сан, и ако сам био ружан, и ако сам био стар и мрачан, да ће и мени насти удео оне среће која је посејана широм целога света. И тако, -Тестира, ја те пригрлих иа своје срце, на најдубљем месту савих ти гнездо, покушах да те загрејем огњем који си сама у моме срцу запалила!" »Ја сам те силно увредила« прошапта Јестира, »Обоје смо увредили једно друго" одговори он. »Ја сам први скривио, кад сам везао твоју бујну младост за своју лажну и неприродну рушевину. С тога, као човек који није напразно размишљао и ФилозоФирао, не.жудим за осветом, не мислим о твоме злу. Ти си ми зајам достојно вратила. Али, Јестира, јоште живи човек који нас је обоје увредио ! Ко је та,ј ?« „Не питај ме! к одговори Јестира гледајући мирно у његово лице. »То нећеш никад дознати!® „Никад велиш?« додаде с мрачним осмехом као човек који се узда у моћ свога разума. »Никад не дознати! Знај, Јестира, мало је ствари — било у спољашњем свету, било у дубини невидљивих мисли — мало је ствари које су тајна за човека који се свом душом ода да разреши ту загонетку. Можеш сакрити своју тајну од гомиле која се дере; можеш је сакрити такође од свештеника и старешина, као и данас, када су покушали да ишчупају име из твога срца и да ти додаду другара на губилишту; али, што се мене тиче, мене гони на истраживање другачији осећај. Тражићу тога човека, као што сам тражио истину у књигама, као што сам тражио злато у алхемији. Има један осећај који ће ми га издати. Видећу га како дрхће. И сам ћу се стрести изненадно и неочекивано. Пре или после ја га морам наћи. 1 ' Његове очи беху при том тако силно упрте у њу да Јестира склопи руке на срце као у страху да од један пут не прочита тајну у њему. »Нећеш да му кажеш имена? Па ипак ћу га сазнати ! (< настави с погледом уверења, као да је судба на његовој страни. в 0н нема срамно слово на грудима као ти, али ћу га ја прочитати на његову срцу. Не бој се за њега! Немој мислити да ћу се ја пачати у ствари Небеске Правде, или да ћу га предати људским законима. Не мој уображавати да ћу ма шта иокушати против његова живота; не, ни противу његове славе, ако је, као што мислим, чо-

СТРАНА 12 3.

чек који ужива добар глас. Нека живи! Нека се сакрије у спољашњи сјај, ако може! Па опет ће бити мој! (< »Твоја су дела као дела милосрђа« — рече Јестира, уплашена и забезекнута; •— »али им ти сам дајеш значење ужаса!® »Још ћу ти рећи нешто, теби која си ми била жена <( , настави научар. »Ти си сачувала тајну свога љубазника. Тако исто очувај имоју! У овој земљи нико ме не познаје. Немој се усудити да кажеш ни једној људској души да сам ти био муж! Овде на овој граници света, подићи ћу свој чадор: јер, свугде сам туђин и немам ничег заједничког са људима, само овде има једна жена, човек и дете са којима ме спајају чврсте везе. Све једно је да ли су то везе љубави или мржње; да ли су добре или зле! Ти и онај, Јестира Прино, моји сте. Кућа ми је тамо где си ти и он. Али ме немој издати!« »Зашто желиш то? с< упита Јестира, стрепећи ни сама незнајући зашто од те тајне обавезе. »Зашто се сам не прокажеш и јавно не изобличиш ? <( »Може бити«, одговори он: »што не желим да подносим срамоту која пада на мужа неверне жене. А можда има и других узрока. Доста то, да желим живети и умрети непознат. Нека, дакле, твој муж буде мртав за свет који неће ништа чути о њсму. Немој ме познати ни речју ни знаком, ни погледом! Нарочито не издај тајну човеку, ти већ знаш коме. Превариш ли ме, чувај се! Његова слава, његов положај, његов живот биће у мојим рукама. Пази дакле ! (< »Чуваћу твоју тајну, као што сам његову«, одговори Јестира. »Закуни се! <( додаде он. И она се закле. »А сад, Госпођо Прино«, рече стари Роџер Чилингворт као што ћемо га даље звати »остављам те саму : саму са дететом и скерлетним словом! Како ти изгледа то слово, Јестира? Да ли ти казна налаже да га и у сну имаш на себи. Зар се не бојиш мбре и страшних снова?" „Зашто се смејеш тако на мене? <( упита Јестира узнемирена изразом његових очију »Је си ли ти као онај Црни Човек што станује у шуми око нас? Јеси ли ме уловио у мрежу у којој душе пропадају?« »Не, твоја душа не! <( одговори са новим осмехом : »Не, није твоја ! <( (нАСТАВИЋЕ СЕ).

Петроград. Моје писмо, под натписом Из Петроград а а са потписом Мали Рус, штампано у 10. броју (1900. г.) Вашег цењеног журнала, изазвало је читав низ неспоразума. У том писму, између осталога, говори се и о оној југословенској омладини која долази сваке године у наше школе, где ужива руске стипендије. Моје, истина, оштре али сасвим оправдане напомене о већини те омладине изазвале су разна пребацивања од младих представника српске колоније у Петрограду: ствар није прошла, као што то међу људма бива, без ннсинуације и интрига. Окривљују ме као да сам изневерио своја дотадашња уверења и своје идеале, или одређеније рећи, окривљују ме да сам се одрекао љубави према српском народу. Да бих избегао даље неспоразуме осећам дужност да се једном за увек јасно и одређено изјасним. Као човек са потпуно одређеним уверењима, не бојим се што ћу та своја уверења изнети и пред још младе и

Н 0 В А И С [{ Р А