Нова искра

БРО.Ј 9.

П 0 В А И С К Р А

СТРАНА 27 7.

цијатору и носиоцу политике споразума с Маџарима и српско-маџарске солидарности у борби против Беча. Кад је Милетић иовео коло те политике ои је, као што сам већ напред поменуо, имао према себи јаке противнике у старијим српским политичарима, као што беху Стојаковић, Хаџић - Свети}!, Стојачковић, Стратимировић, Медаковићи и др. а уз њих је стајала висока јерархија која је, као што видесмо, отворено нагињала Бечу. Разуме се да је тим противницима новог политичког правца било веома неповољно, кад видеше како народ, а нарочито млађи нараштај, листом иде за Милетићем те се у густим гомилама искупља под његову Заставу; то их је мучило и они су непрестано јавно и тајно радили и бушили против Милетића и жељно су вребали прилику да што драстичније покажу, како је његова политика штетна, убитачна и како нема успеха.

„мађарорсаг" т. ј. велику маџарску државу. Уз те листове излетале су и плаћене брошире од познатога Аце Зуба а из далека им је помало секундирао и »Видовдан« из Београда. Сви су мислили да је сад згодан тренутак, да, Милетића дискредитују пред народом. И доиста се могло лако догодити да се у тим тренуцима тешкога разочарања одједном у души народној изврши један психолошки веома могућан и разумљив обрт, један прелом на штету Милетића и његова правца. Ваља признати, да је и Милетић сам донекле веровао да ће, не само за уставност у опште него баш и за саму српску ствар, бити некога успеха од те заједничке срнско - маџарске акције у борби с Бечом; он је веровао да су се Маџари, поучени грким лекцијама из прошлости, озбиљно решили да буду правични према народностима а специјално према Србима. Ту је

% 1

Ф. ТТТИСТЕК

У РУДНИКУ СВ. АНЕ

И кад су Маџари после Краљевграца отворено испољили своју стару охолост и нетрпљивост, и кад су преко глава немаџарских народности прихватили пружену руку Бечких Немаца, да с њима у Форми дуализма заснују и поделе власт и господарство ■над словенским народима, онда су то поменути противници Милетићеви једва дочекали те ударише у све бубње и таламбасе: како је Милетић насео са својом политиком, како је завео заслепљени народ на погрешан пут, како је он са својим људима одвише попуштао и ласкао Маџарима, те су се ови осилили и побеснели и т. д. У томе смислу слошки осуше ватру на Милетића орган црквене реакције »Србобран« и Медаковићев »Напредак® називајући између осталога Милетића и Милетићевце „мађарорсаглијама", а то значи људима који служе Маџарима и њиховој тежњи да створе велики

веру његову делио с њим и цео народ који је пошао за њим. У колико је, дакле, било доиста те вере, у толико је још мучније и теже морало пасти целоме народу, кад је видео да су му се опет наде изјаловиле. Ни мало не би чудно и необично било, да је народ у таквом психичком стању, раздражен са поново преварених очекивања, узео на нишан онога који га је у тој акцији водио и веру му и наду уливао, јер при сваком неуспеху у политици обично мора бити неко, на којега се товари кривица и на коме се сломе кола. Све је то тако могло бити, па ипак се ту показала једна веома инт^ресна црта у психологији народа или, ако хоћете, у психологији гомиле. (НАСТАВИЋЕ СЕ)