Нова искра

СТРАНА 3 24.

> II О В А И С К Р А

БРОЈ 11.

чне проповеди хуманизма ? .. . У суштини ствар стоји овако: и ми смо сами пали људи, и, можда, шта више врло дубоко пали. . . . у провалу свакојег уверења о себи самом, свога високоумља и мишљења највише о себи лично, и свога уверења, да су наџш нерви и наш мозак усавршенији, много усавршенији и бољи него нерви и мозак ових људи који су само мање лукави него ми, који се невештије од нас претварају да су добри и да су бољи него што су. Уосталом, доста о томе. Све је то врло старо... Чак је зазорно већ и говорити о томе.... Врло старо.... да!... К. Цв.

блроштај

богом! ја одлазим сада У далеки незнан крај, А ти наших снова, нада Спомињи се и сећај! Опомен' се оног гаја, И ливаде шарене, Опомен' се нашег раја И љубави ватрене. А и ј& ћу у даљини. Гледећ' таму пред собом, Уздисати у туђини За родбином и тобом. И докле нас судба дели, Сећаћу се увек млад, Како смо се некад срели А растали тужно сад! Рииањ. СОКОЉЛНИН.

ЈТетар Ј1рерадош/г6 према Српству к Хрватству

Год. 1846. припремајући за штампу прву књигу својих песама — Првенце ') — Прерадовић се, у писму од 10. травња, правда Вуку С. Караџићу, што своје песме, »као Србин, кирилскими писмени не печати", ивели, »да су тому различни узроци , које навађати на дуго би било. Али, ако Бог да, што сад није, бити ће други пут. <! 2 ) Из тога писма видимо, да је и Прерадовић био, тада а и све доскора ') Репепсг. КагИбпе рјенте ос! Р. Ргегадстса. 1Ј 2ас1ги. Т1вкот Оетагоћ1 - Нои21ег'оу1т, 1 84 6. 2 ) В. ОгаЈи га роујез(; кш7,еупо81;1 ћгуа1;8ке. Ка 8У1је(; 12с (аје Ји§081ау. акадегтја 2папоз(л 1 итје4побМ. Кш§а 1. 2а§гећ 1897. Стр. 125.

обичнога, мишљења, да Србин треба да штампа своја дела ћирилицом, а оне „различне узроке,® што га гоне, да друкчије учини, није хтео да наводи у писму, којим се први пут обраћа »на старину и старешину нашега књижества" — као што Вука другом приликом назива 3 ) — и којим га моли, да га помогне у првом му књижевном предузећу. Ти су различни узроци постојали и даље. Прерадовић је својом службом, као австријски официр, и својом дружбом, коју је као оФицир стекао, био упућен да пише латиницом — то је и сам признао пред крај свога живота своме млађем пријатељу, г. Ивану Костренчићу, сада свеучилишном библиотекару у Загребу, као што сам из приватнога разговора с њиме дознао. Латиницом су писали и сви његови другови, оФицири - књижевници, и то не само Хрвати но и одушевљени православни Срби као Спиро Димитровић Котаранин и Огњеслав Утјешеновић Острожински. И тако је штампана и друга његова збирка песама — Нове ијесме 4 ) — уједно и последња, коју је сам песник приредио. Прилике су, дакле, собом донеле, што су многи православни Срби живећи у Хрватској и хотећи наћи читалаца у круговима, у којим су се кретали, а и у ширим, писали и штампали дела своја латиницом. Треба имати на уму, да је ћирилица у оно доба била много мање позната но данас, не само код католика, већ и код самих православних, да се у школама није учила, и да је било и таких случајева, и то не ретких, да су православна деца читала у црквама апостол преписан латиницом. То су по свој прилици били ти различни узроци, што су Прерадовића и многе друге Србе, нарочито оФицире, гонили, да своја дела латиницом издају. Осим тога Прерадовић је могао имати и један разлог више, пошто је он, као што је познато, да би био примљен у војну академију у Бечком Новом Месту, морао нрећи у католичку веру. [Иван Трнски вели у свом „Вјекопису Петра племића Прерадовића" : »Овдје ми је напоменути, да су у оно доба сви питомци новомјештанске академије имали прихватити тако звани владајући вјерозакон, те тако Прерадовић постаде и остаде католиком, а никада, бар мени, не спомену тога покатоличења. Једино то знадем, да је много памтио из славенске литургије и мени само једном доста тога из главе казивао. Не могу рећи, да је то тја од дјетињства памтио, а не могу ни устврдити, да је оно, што ми је казивао, у старије дане ради особите љепоте стараславенштине на памет научио.« В. Рјезшска с1је1а Ре1;га Ргегас!оуЈса. 1гс1апа 1 ;го8кот пагос!а. ТЈ 2а§тећи (1873.). Стр. VIII]. Ну и ако су му обе збирке песама угледале свет латиницом, Прерадовић је доста својих песама слао и у листове и књиге, који су ћирилицом штампани, ма да је већином био далеко од средишта, у којима су они излазили. »Косово поље" је донео СербскШ народнти листг за 1846. стр. 81.; »Четири врела. (Као послије битке на Косову)® Србско - далматинскШ магазинЂ за л г ћто 1846. стр. 115.; »Нашу Анку с< СербскШ лЂтоаисг за год. 1847. частв перва, година XXI, књига 76.; „Рођене сестрице,® »Тужну дјеву," »Слијепца Марка® и »Памет и срце® Алекс. Андрића ЗимзеленЂ , Србско -народнБш мћсецословт. за год. 1847. (у Сегедину) и 1848. (у Суботици); »Молитву« и „Роду о језику« Даница за 1860. (бр. 21.) и 1861. (бр. 1.). Прерадовић је пропевао српским језиком на наваљивање споља. Да није било Спира Димитровића, који му је 3 ) 1861. год. В. иоту књигу отр. 180. 4 ) Аоте рјеате Р. Ргегас1оу16а. 1Ј 2а§тећи. Т18кот Ргапје 2ирапа 1851.