Нова искра

ВРОЈ 1 1.

Н О В А

ч И С К Р А

СТРАНА 325.

тако рећи изнудио прву песму српску, Прерадовић би остао можда као и Стеван Миленковић — Стеван Милов — немачки песник. Једном већ отворено врело није се могло задржати. И Прерадовић износи одмах у песми оно, што у онај мах најдубље осећа: повратак своме народу (Путник), тугу због неслоге Хрвата и Срба (БраКа) и своју љубав према лепој Задранци (у више дивих песама). Од тих чустава чуство због неслоге Срба и Хрвата прати га са својим сталним квалитетом до гроба. У оно доба, нарочито у крајевима, у којим је Прерадовић боравио, ретко се који католик признавао Србином, шта више и код многих православних Срба, — и опет, нарочито официра — национална свест није била доста јака. Прерадовић је пак ретко кад био у друштву одлучних Срба, а и кад је био, видео је, да они и сувише истичу православље, и то му је морало бити веома неугодно, њему, који се православља, и ако силом, одрекао. 5 ) Међутим је у католичким и у хрватским —■ тада илирским — круговима био једва дочекан. Гај је одмах прештампао у својој Башс1 прву му штампану песму »Зора пуца, бит ће дана. к , Станко Враз је дописивао с њим и непознат и исправљао му је језик у »Првенцима", а кад је пролазио кроз Загреб 1847. би уведен у књижевничке кругове и би »свуда јако пријатно дочекан 11 као што сам вели у нацрту свога живота в ), док је његов растанак са Милетићем и Ђорђевићем у исто доба, као што Ђорђевић вели, „доста затегнут" био. Бискуп Штроомајер, познат са своје дарежљивости, чинио му је веома знатне услуге. Срби су пак, нарочито они у јужној Угарској, у оно доба сматрали иравославну веру као сошЈШо зте ^иа поп за народност, њихов је верски и национални живот радом за одржањем и унапређењем автономије био стопљен уједно, и онда није чудо, што су на Прерадовића гледали као на ренегата. Нећемо овде расправљати, у колико је то становиште оправдано и од какве је користи било по одржање нашега народа у оним крајевима, но ћемо само напоменуги, да је оно веома погодно, да се о многим појавама без довољнога разумевања њихова суди на пречац, — па тако је било и овом приликом. Прерадовић се Српства није одрекао, он је од Срба напуштен био. За правилно схватање Прерадовићева књижевног рада и његова односа према Српству и Хрватству од велике је важности и то , што су Прерадовићеви први учитељи у народном песништву били дубровачки песници и Фра Андрија. У њихову су пак песништву истицани догађаји из народне прошлости, али нигде народно име, они су, а нарочито Качић-Миошић, били национални, али без одређенога националнога имена, баш као и Мажуранић у свом »Смаил - аги. к Прва песма Прерадовићева — Посланица Шпири Димитровићу — сведочи, колико је старац Милован на њега утицао. Фра Андрија је обухватио у својим несмама цело Југословенство и сматрао се као члан целине, а не чланом једнога дела те заједнице. Стога управо и имају и Хрвати и Срби једнака ирава, да га својим називају. За Прерадовића је тако схватање било и потреба његова духовна расположења, баш због његова односа према Српству и Хрватству. Србин, који је примио католичку веру, и који је по ондашњем веровању и самих Срба, на жалост, тим престао бити Србином, где је могао 5 ) Да је заиота тако бидо, дао нам је за то доказа Јован Ђорђевић овојим чланком «Први саотанак Мидетићев и мој с Петром Прерадовићем. 8 В. „Врамково Коло" за 1896. II. год. Стр. 181. ®) В. Ога&и е!с. отр. 194.

наћи боље утехе за све оне несугласице у своме народу — а судбина му је доделила, да их сам собом проживљава, те да их тако много живље осећа но ико други, — до у оној заједници, где су све те разлике изглађене? Прерадовић је са широким грудима ступио на књижевно поље, он је хтео да обгрли оба дела нашега народа, али —• илирски је покрет био на заходу и место једнога народа, он находи два. И одмах се показује суревњивост младих народа, који љубав неће да деле ни с ким више, па ни са најрођенијим братом, или уираво с овим најмање. Срби га неки називају ренегатом, или су бар равнодушни према њему; Илири га истина одушевљено примају, али у хрватској омладини већ не находи следбеника, она сва листом полази за одлучним Хрватом, Августом Шеноом. Тако се, мислим, може протумачити зашто он у својим песмама избегава помињање народнога имена, па и његов спиритизам, који укида и највећу досад нам познату разлику, разлику између живота и смрти, према којој ишчезавају све ове различице, што нам у животу толико вреда наносе, А да је Прерадовић морао имати заиста горких тренутака са својим становиштем, које је тако мало одзива налазило, сведочи и песма: Хрват или Србин (НЕКОМУ ПРИЈАТЕЉУ) Ти се на ме ордиш, ми.ш побратиме, Велиш : Србин јеси, орпоко имаш име, Твоји прадједови сви су Србљи били, На Косову пољу морда крвцу лили, А ти, њихов унук, за Србље не мариш, Већ се у Хрватству покварену квариш! Твој ме укор, побре, тишти одвећ јако, И да н'јесам војник под тиском бих илакб; Ал овако знадеш, лаке оу ми мисли, И попуштам ондје, гдје би други стисли. Изван ако хоћеш да се порвамо, А ти седлај ноге, пак дојаши амо, Уотанови мјесто, вр'јеме и другара, Па ћемо распачат, шго нам срца пара, А у ц'јелом св'јету нека опомен буде, Да су до два брата били двије луде. Фрањо Марковић, који нам је дао добру естетичну оцену Прерадовићевих дела, вели на једном месту овако: »Да је Прерадовић Хрват, то му свака пјесма и нехоте каже ; многих те многих, којими он то срчано и радосно исповиједа, не треба наводити, а да је био спреман од невоље за своје Хрватство и с пријатељем се Србином побити^ ну да је уједно сваки бој и свађу међу једнокрвном браћом сматрао лудошћу, каже пјесма Хрват или Србин . к [Види Рјезтбћ а с1је1а Ре1га Ргега&о^Гба. Стр. 21. Из самога тога навода види се и његова нетачност. Већ је сумњиво, кад се за једнога хрватскога песника мора доказивати да је Хрват. Међутим то, што Ф. Марковић тврди, не може се наћи у Прерадовићевим песмама. Интересантно је, да у истој књизи, иобратим Прерадовићев, Иван Трнски, у свом животопису вели: » . . . једном истом љубави обухваћајући Српство и Хрватство, а мрзећи сваки раздор браће по језику бијаше то гласовит првак нашега народа, кому ће се име спомињати док нам буде трага и гласа на свијету." Трнски је, дакле, истински поштовао свога побратима и није хтео из пристрасности да се огреши о његово уверење. А дванаест годинакасније, други књижевникхрватски, Миливој Шрепел, овако говори о томе: »Прерадовић био је искрен пријатељ слоге једнокрвне браће Хрвата и Срба. Чини се, да зато навалице не спомиње ни хрватскога ни српскога имена. Знао је добро Прерадовић, да ће име