Нова искра

СТРАНА 3 60

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 1 2.

добити на тај начин: што би се нашао неко, добар верзиФикатор и добро познат с народном поезијом, који би данашње Косовске песме, њихове Фрагменте и предања о боју на Косову, ареаевао у једну целину. Такав би спев могао бити добар Косовски еп, али сумњамо да би он, ма како лепо препеван, могао имати толико успеха да постане народним. Народ веК од стотине година има своје Косовске песме: има песму о зидању Раванице, о царици Милици и браћи Југовића, о Лазарову приволевању царству небеском, о вечери у очи Видова дана, о Косовки девојци и т. д.; и, сваки онај, који догађаје и личности у њима буде покушао да опева на свој начин, по своме нахођењу, биће ненародан — његов спев може бити дело уметничко, али не народно. Ма колико певач био верзиран у народној поезији и народном стиху, не може ничим заменити ону песму, којом је народ опевао какав догађај; — разуме се, ово се односи на збирку Вукових песама, које су дугим кружењем по народу добиле општи национални карактер, те су добро познате са лепоте својих стихова и поетских облика. То је узрок зашто спевови Качића и Новића, па и непознатога Л., не могу бити примљени као народни, и ако имају рухо и многе особине народне поезије; а то је узрок и што велика Косовска песма из Петрановићеве збирке, коју је у новије доба спевао добро верзиран народни певач Илија Дивјановић из Херцеговине, није у народу нашла довољно одзива. Препевање би се могло допустити још код песама новијега доба које још нису добиле оишти народни тип, и то у циљу да се догађаји у њима опевани, који нису обухваћени Вуковим песмама а имају ослонца у народном предању, употребе за допуну и везу између Вукових песама Косовских. С тога гледишта находимо да је Новаковић (односно д' Аврил) нашао најбољи пут, којим треба ићи у склапању народне Косовске епопеје, и, да је Остојић на томе путу учинио један корак ближе к потпуности њеној. Њихови су састави задржали све особине народне поезије, те се с правом могу назвати народним. 0 Павићеву нацрту можда би могло бити говора као о уметничком саставу; али, колико је тај састав ненародан, јасно се види по ономе што смо о њему изнели, као и по ономе што смо цитирали из његова «особито вјештог* певача Мартића који је Павићев нацрт препевао, — баш да и изузмемо оне иознате испаде Павић-Мартићеве којима се вређају српски осећаји. Покушај госпође Елодије која је, као што смо видели, у Павићеву нацрту учинила знатне измене, много се приближује начину Новаковићеве обраде, те би имао више права да се назове «народним* епом, него ли покушај Мартићев, који се верно придржавао Павићева нацрта. Сем тога находимо да спор око питања: јесу ли Косовске песме негда чиниле једну велику целину, која се доцније расиала у данашње песме и Фрагменте? или су оне постале овако подвојене као што их данас имамо, —■ остаје за саму ствар уређивања целине индиФереитан. Спор око тога може бити само историјскога значаја. Овде је главно питање: има ли у народној поезији и предањима о Косовском боју довољно елемената за састав целине ? и, да ли се из тих елемената може с успехом склопити епопеја, која би се с правом могла звати народном? Одговор је на то питање повољан. Угледни страни и наши књижевници деле то мишљење. Томе је доказ и велики број покушаја које смо упознали. Али како?

Наше је мишљење да ниједан од досаДашњих покушаја није потпуно постигао жељени циљ, па ни Новаковићев, нити Остојићев. Њихови састави, које смо обележили као најбоље међу досадањим покушајима, имају својих мана које ћемо овде нарочито поменути. Мане Новаковићева састава састоје се у томе: 1. што је, држећи се само Вукових песама, непотпун, те у њему нису обухваћени сви важнији Косовски догађаји који живе у народном предању, а без којих се потпуна целина Косовске епопеје не да замислити (нпр. свађа између Вука и Милоша због жена; шуровање Вуково с Турцима; Милошево убијање Мурата и др.); 2. што су са те непотпуности остали необјашњени поједини догађаји и карактери (нпр. зашто Лазар у очи боја каља невером најбољег витеза српског?); 3. што су поједине песме, са већих празнина између њих, остале без довољне везе и јединства; и 4. што су се, у старању да се што мање измена учини у народној поезији, одржали гдекоЈи анахронизми, који су јако приметни и које је требало свакојако избећи (нпр. онај у главноме догађају, где Вукашин с браћом и Херцег Степан суделују и гину у боју Косовском). Остојић је неке од тих мана избегао: уклонио је анахронизме и противречности, а сем тога није, као Новаковић, застао само на Вуковим песмама, него се послужио и Нетрановићем и Вогишићем, те је неке празнине у епу попунио. Али је Остојић у томе остао на половини пута. Кад се је већ користио једном бугарштицом, могао је узети и ону другу у којој се опева свађа између Вука и Милоша — дакле догађај који је јако одржат у народном предању; а сем тога могао је у изводу употребити и Петрановићеву песму »Бранковић зове Турке на Косово»; — на тај би начин Вукова мржња према Милошу и Вуково шуровање с Турцима објаснило како онај, иначе нејасан и чудноват, догађај за Вечером у очи Видова дана, тако и издајство Вуково, које је у употребљеним песмама Вукове збирке онако драстично оцртано. У место Миличина сна из бугарштице, било би боље употребити њен сан из Петрановићеве збирке (у изводу и без излишних понављања), који је опеван у засебној песми и који нам у лепим поетским Фигурама износи слику главнога догађаја; јер, то предсказивање Косовског догађаја унапред, у вези с употребљеном Вуковом песмом у којој св. Илија доноси Лазару књигу од Богородице да бира царство небеско или земаљско, много одређеније истиче Косовски догађај као догађај судбине, намењене озго у што народ јако верује. Опис боја, у коме поред Лазара суделују само две војводе, Југ Богдан и Мусић Стеван, кратак је и могао би се допунити стиховима из Петрановићеве збирке, у којој се бој описује у двема песмама (у нознатој великој песми и у песми »Вила и соко"). Напослетку, није нам јасно зашто је Остојић изоставио песме »Зидање Раванице® и њен пандан »Обретеније главе кнеза Лазара*, кад је г. Новаковић изнео довољно разлога да и њих треба унети у састав Косовскога епа? Кад се још узме у рачун и то, да је Остојић изостављао и нека места из употребљених народних песама, изгледа нам да се нарочито старао да му еп буде што краћи. Ако је он при изради свога састава одиста ово имао на уму, мислимо да је у томе погрешио, јер нема довољно разлога зашто би се бежало од веће опширности и потпуности. Данас се Косовски еи не мора подешавати за народне неваче, гусларе. да би га они могли у једном маху испевати. Избегавањем опширности губе се многа лепа места из народне поезије, као нпр. еФектни и зна-