Нова искра

Молжо је — настави паетор, падајући у ватру — да му . . . Шта је теби, Мартине ? — прокиде га узиемжреии Адлер. — Шта је Фординанд говорио ? — Говорио . . . да му ноћу отвори прозор од своје собе!... И јадии пастор, у претераном узбуђењу, баци свој панамски шешир на нод. Адлер је, о стварима које нису имале везе са ®абриковањем и продајом памучиих ткаиина, врло тешко мислио. Његово срце нијо имало жице кадре да одмах осети увреду дево.јчину; али је било у њему пријатељства према пастору. Адлер дакле, пошавши одатле, размишљајућж Флегматжчио алж логично, дође до закључка да би се, кад би дево.јка послушала савете Фердинандове, његов син морао њоме оженити. Али неоспорно би се морао оженити! . . . Старац није знао другога излаза. Дакле Фердиианд на неколико сати по доласку кући, а на неколико минута носле краснога говора о поправци, ставља сс у тај положај да би се он, син милионара, морао оженити девојком без мираза, ћерком јоднога пастора?... Ои, да се ожени?. .. Он, који има да живи под очевим окриљем, да ужива свет, новац, младост и иичим иеограничену слободу? И тек сад, кад је нервознога Бемеа већ прошла љутина, пошто се извикао и стишао, код Адлера плану гнев. У старом се ткачу прону тигар. — Ах! Та вуцибатжна! — грмну Адлер. Пре иедољу дана платио сам за, њега подесот и девет хжљада рубаља, данас ми опет извлачи новац, и још то ради! Диже обо руке и измахну као Мојсијс кад је бацао камене таблице на главе поклоника златнога телета. — Мотком ћу јабитангу! — грмну још страшнијо. Видећи гнев и погађајући да мотка у Адлеровој руци може изазвати веома жалосне последице, настор одмекну. — Драги мој Готлибе, рече, то је сасвим излишно. Остави ти то мени, а ја ћу Фердинанда лепо замолити или да но долази у нашу кућу, или да се влада поштоно и хришћански. — Јохане! — викну Фабрикант, и, кад слуга дође, рече љутито: — Пошљи одмах у варошицу за Фердинанда. Испребијаћу битангу! Лакеј гледаше госнодара, зачуђен и пренеражен. Али пастор му намигну значајно и досетљиви Јохан изађе. — Драгн Готлибе, поче Беме: Фердинанд је већ матор за то да га тучеш, па чак и да грдиш сувише оштро. Претерана строгост не само да га ноће понравити, него, веруј ми, може га довости до очајања и... до самоубиства. Он је веома осетљив . 4 . ОваЗпримедба учини необичаи утисак иа Адлера. Старац отвори шнроко очи и паде на столицу. — Шта ти говориш, Мартине?! — промуца. Јохане! Чашу воде ...

Јохаи доиесе воду, Фабрикант јо жодно испи и поче да се стишава. Више не нареди да зову Фердинанда. — Имаш право! Онај би лудак био кадар да учини то, промуца ткач и, поништон, спусти главу на прси. Огромни и енергични старац јасно је разумео у овом треиутку да му је син на рђаву путу, с кога би га требало уклонити. Али како? — није знао. Пасгор опази да је дошао тренутак кад би његови савети имали одлучан утицај на Фабрикантово поступање према сину, а према томе и на поправку лакомисленога младића. Ва тили часак, помоћу својствених му брзих комбинација, сложи иригодан говор, позва Бога у помоћ и... Брзо завуче руку у леви џеп од чакшира, а другом понипа десни . .. Затим поче иретресати задње џепове од капута, па бочни спољашњи, бочни унутрашњи . . . На послетку поче немирно да се окреће. — Шта хоћеш ти, Мартине ? — упита Адлер, приметивши пасторове компликоваие покрете. — Опет сам негде загубио наочаре! — рече ожалошћени Беме. — Та ето ти их на носу . . . — Одиста! — кличе пастор, хватајући оборучке драгоцени оптички инструмеиат. — Ала сам расејан! . . . Каква смешна расејаност!. . . СкидеЈнаочаре и извади жуту памучну мараму, да их обрише. У тај мах уђе књиговођ с депешом, коју кад прочита, Адлер рече пријатељу да га мора оставити и отићи у канцеларију да изда неке народбе које не трпе одлагања. Замоли га при том да остане на ручку. Али и Беме је имао посла те оде, не научивши строга Фабриканта: како треба да постуиа са сином, да би га извео на иут поште нога и хришћанскога живота. Доцкан у ноћ врати се Фердинанд кући, мало весоо. Тражећи по одајама оца, остави сва врата отворена, удараше по такту штапом у сголове и столице, као у бубањ, и*певаше јаким али лажним баритоном: ЛИопи епјати Ле 1а раШе, Хе јоиг Ле дГогге енГ агте ... Стиже до кабинета и стаде пред оца, у шкотској капи мало заваљеној на теме и мало накривљоној, у раскопчаном прслуку, ознојен, а из уста му заудара виио. У очима му је сијала веселост, необуздана хладним разумом. А кад у певању дође до стиха: Аих агтев, сИоуепз !... паде толико у ватру да неколико пута махну штапом над главом свога родитеља. Стари Адлер не беше навикао да му се над главом машо батином. Скочи с Фотеље и, етрашно гледајући сина, викну :ј — Ти си пијан, вуцибатино! Фердинаид се трже. — Оче, рече хладно, молим вас да ме не називате вуцибатином. Јер ако у кући навикнем на таке изразе,

_ и _