Нова искра

каквих туђинаца, који се зацело но могу пазвати српском „браћом". Но за нас Србе мора свакојако бити чудно, кад хрватски књижевиици првога реда, који врло добро знају историју, традиције и осећаје српскога народа, хоће да се користе таквим нснадима и Фалсм>икатима на штету угледа и образа српског! Павић је нарочито употребио ФалсиФИкат из бугарштице да би могао, у своме иацрту за Косовску епопеју, довести на Косово Маџаре и Хрвате као Лазарове „савезиике"; аШурмин*) се користи ФалсиФикатима ове иесме да би доказао да је Павић имао право! Па, се ипак ова наша „најближа браћа" (како вели Шурмин) могу жалити на нас како нећемо да знамо шта се код њих ради на народним умотворинама!! Ово се најблажие може назвати дрскошЛу. „Бој на Косову, мало друкчије" (59), такође је велика песма о боју на Косову, са више енизода; има 522 сгиха. И она је из исте збирке и од истог певача, од кога је и прва иесма „Бановић Страхиња". Што смо рекли за ту ирву песму, вреди и за ову —- и она је у најновије доба „преначињена" према народним песмама, као и према познатој Качићевој о Милошу Обилићу. Од народних иесама употребљене су понајвише поменута бугарштица и велика песма о боју Косовском из Петрановићеве збирке. Из Качићеве песме, а нарочито одељци о свађи између Лазарових кћери и о сукобу између Вука и Милоша, задржати су и многи исти стихови, док су ме*) Види „Вражово Еоло", јануарски број од ове годиие, као и мој одгоиор у „Новој Иекри", такође у јапуарској свесци од ове год., и реФерат г. Стевана Сремда про®. о моме саставу у „Сриској Застави" С) р. 18. и 19.

ста, употребљена из народних песама, слободније препевана. Може се рећи да је сукоб између Вука и Милоша у Качића много ленше и народскије изведен него овде. У овој несми има много више хрватизовања него у пређашњим, на је и но стиховима, као и но самом склопу, лошија од нређашњих. Прећи ћемо укратко њену садржину. Песма почиње стиховима: Подрасле су руменс ружице У бијелу двору Лазареву. Оно н'јесу румене ружице, Нег четири ћери Лазареве. Њих је Лазар разудао „за господу и господичиће" : Мару је дао Вуку Бранковићу (м. Јрраиковићу), Јерину Ђуру ЦрничиЛу (м. Дрнојевићу код Качића), Вукосаву Ко билић-Милошу, а Милицу цару Бајазиту. Кад су дошле мајци у походе, заваде се Мара и Вукосава хвалећи „своје госиодаре", на што је Мара ударила Вукосаву „уза лишце замлатиицом љутом", те јој „лишце нагрђела". За време обеда „око св'јетле соире" код свакога је зета „своја љуб и стала", само нема Вукосаве; и кад то Милош видо, зачуђен поекочи и „отидс у б'јеле коморе", одакле је доведе „пред кољена" Вукова, говорећи му да „кара" Мару што је сестру ударила; но Вук „мучи, не говори ништа (стихови 1 —108.). Ту за „соиром" Љзар је „чашом наточио", па се двоуми коме ће зету наздравити, па најиосле наздравља Милошу: . . .«3драв Милошу, вјеро и невјеро! Прва вјеро потоња невјеро. Који си ме издат намислио Како Јуда свога створитеља*.

. ® " Ш1шШ> ијројно ' ДЈУГЦ ОВУ ДЕ1Л0МГ ШМ .чл

-јгосоајо;

.сс-сес-^г^К

У. Предић

— 53 -

Диплома Друштва за Народно Позориште