Нова искра

— 54 —

Мидош је иримжо чашу, а „низ образ сузам оборио/', говорећи, да му „невјера сједи уз кољено ; ', а да ће он отићи у Еосово, да ће Мурата „ножем у срце удрити" и „иоиграт бедевијом по ирсима цара честитога" (109—139). После тога Милош иозва Вука на двобој, сиђоше »кули низ скалинв", на коње се „узметиуше", одоше „росне ииз ливаде" и ту иоделише мегдан најире коиљима а за тим „Аордама", те Милош „извали" Вука „коњу из селдаца" и свали га „траву на зелену", говорећи му: „Могу ли те погубит садара, | Твоју љуб и у црпо завити, | Али не ћу, јер смо иријатељи"... Овај еу двобој гледали таст, пуница, њихове „венчане љубовце" и „пуно крушевске господе". Кад су се вратили с двобоја, вели Милош тасту: Ђ Види, тасте, од Крушевца кнеже ! Тврда вјера, тасте, добро моје ! Овако се моја крв аолила, Када би те ја издао кнеже! Ја ћу поћи у Косово бојно, У свијетла цара под шаторе*. Рекавши то, Милош проли грозне сузе, „па се ноге најуначке скаче " (139—232.). Милош и Тонлица опреме коње и одлазе у Еосово да „уходе" Муратову војску. Кад су били близу турске војске, Тоилица се „уреси лијепо" у „стамболске" хаљине, па оде у Турке, где је „сву ордију уходио" и отуд се „здраво поврнуо"; и, кад је испричао Милошу о великој „сили од Турака", Милош за то „ништа и не хаје", већ вели да ће инак „поћи цару под шаторе", као што се тасту „тврдо оклињао" (233—283). Ва тим се Милош „на кобилу баца " и сам удари „Косово низ поље"; а кад га опколише цареве делије, он их „добро лаже", дајући „тврду вјеру" да ће „издат војску Лазареву". Повероваше му и пустише га пред Мурата, који му пружи десну ногу да га „љуби у иашмагу". Кад то Милош виде: У њему је срце поиграло, Потегнуо ножа јатагана, Мурат-цара у срце удрио, Па иобјеже к својој бедевији. Кад се дохватио бедевије, „стаде бјежат" низ Косово, те се „одмакну одшатора ларго". Али се сети како се „захвалио" да ће кобилом „иошрат по цару", па се поврати, и, кад то изврши, поново „стаде бјежат". [Еле, Милош све јуначки бежи — жалосна му мајка!] (284—328). Кад су Турци Милоша „угледали" (зар тек тада?), „за њиме се иоточ отиснуо" , те га са свих страна „околише" ; но Милош „бије окованом /гордом", те „падају Турци на сметове". У зао час некаква „баба Урисава" из „иланше" дозва цареве делије и поучи их како ће га савладати: да „распашу Аорде", да их поваде „из саргије", положе по трави и „оштруље небу окрену". Тако Турци и учиЛише, те Милошева бедевија „четири ноге иодрезала" и на траву „наднула". Милоша Турци опколише и, кад му „л'јеву осјекоше руку", повика Милош „танко гласовито": «Гдје си, тасте, од Крушева кнеже ! Ево сам ти у невољи тешкој, Турци ће ме разнијет на сабље*. И Лазар чу (!) његово запомагање, но Вук „лаже" да то није грло Милошово, него „турско вижле^А) војсци у царевој". Милош је тако запомагао и ка.д му одсекоше десну ногу, но Лазар и тада „не разумије" а Вук га лаже. Но трећи пут, кад Милошу „л'јеву ногу осјекошо", Лазар разумеде грло Милошево, па се спреми да удари на Турке, а Вуку даде „најбоље" јунаке — иедесет хиљада „све ко-

љика да и оклоииика" — да удари „изазада". Милоша 'Гурци иогубише (328—417). Оиис је боја врло кратак: Кад се двије војске састануле, Састаше се, па се ударише, Донекле их Срби иригањаше, Ал велика сила од Турака, Ко ће турској сили одољети, Ко л' нсбеске зв'језде пребројити, Па је турска сила одољела. Вук, који је то гледао из планине, „не даде помоћи" своме тасту, већ сви изгинуше са његове издаје — „Божија га погубила рука" 418—430). Од истока је „полећела даница крвава" а за њом „двије иристојнице" — Царица Милица и њене кћери .Јерина и Вукосава; оне иду на Косово, носећи „у конд'јеру вина", у „имбрику воде" и „хљеба бијелога"; оне „газе крви од јунака" и „иревраИају мртве телесине". Намера их намерила на слугу Голубана, који их упућује на Петрову цркву, пуну рањеника, и на „гребље" где је укопан Мурат и Лазар, оба цара „један кон другога" и „иодно ногу" Милош, а ту су и осгале војводе. Милица је успут „јуначка гребља разгледала", заливала сузама и земљу целивала; „Свакому је иисмо након главе " и „све се знаде, гдје који лежаше". Ту су се „јада наиуниле" , на одоше у Петрову цркву, где је Милица рањенике целивала, залагала хлебом и „ заливала вином црљенијем". Рањеиици јој говоре да не чека'да јој „зађе сунце", јер ће „изаћ из горе звјерење", па да их не би „раздриили" вуци, „лисичине", вране, међеди иорлови, нек беже у Крушевац. Песма се завршује стиховима: Кад то чула Милица госпођа, Заран бјежи из Косова бојна, Цвилећи ми у Крушевац дођг/, Б'јеле дворе црн'јем за грнуле, А оне се у црно завиле. (СВРШИЋЕ СЕ)

БУДИ ДАЛЕКО;

путаних мисли, ума окована, Стрепим и зебем у твојој близини : Душа ми, горком сумњом отрована, Види још светлост само у даљини. Док си далеко, ти, која си увек Чедношћу својом мени анђ'о<била, Бићеш божанство, јер чедност је трошна, К'о нежни прашак с лепгирових крила. Остаћеш бајна, ако си незнана Срцу што страсно чезне у самоћи : К'о звезда, коју гаси светлост дана, А жаром сија у пучини ноћи.

Крагујевац

Влад. Р. Петковић