Нова искра

ПИСМА са СЕЛА

V

праги иријашељу, удно је неко расноложење овладало мноме јутрос. Нешто нисам најорнији за рад, на, ево, да бих се освежио, претурам старе часописе: Шумадинку чича-Љубину, Седмицу и Даницу Поповићеву и ЈВилу Новаковићеву. Колико љубави према послу, колико духа и разумевања свога доба и својих читалаца! Све се то тако реље®но испољава у овим ситним редовима. Дај Боже, да они што за нама долазе, у дубини душе своје, могу нама нашу добру вољу и рад признати, та и ако не јавно, као што ни ми овима не признајемо јавно. Зар може, рецимо, неко данас лепше оцртати сервилност српског сељака, кад овоме само падне на памет да буде сервилан ? Слушај само: „Дошао иов капетан први пут у једну онштину. Онштииари, којима је то већ било јављено, изишли сви да дочекају капетана. Капетан одјаше коња, ириђе им и стане се поздрављати. Кмет први узе реч, ио поздраву, и одмах отпоче крупно : — Опрости, господине капетане, што је — пала киша!" Е, дела, кажи сад да ово није паше, сриско! Сељак другог народа не уме се овако извињавати! Ово је хероизам у сервилности. Ја у доскорашњим — већ данас, хвала Богу, и немамо — нашим шаљивим листовима не нађох нигде толико лене, али лепе шале, • колико у ноучној Шумадиици чича-Љубиној, нити онако популарних чланака у озбиљним листовима као што су у Вили, Даници и Седмици. Што се забаве тиче, они су је нружали куд и камо смишљеније него ми данас. Сем оригинала, који су били онакви какви су, они нам дадоше Гогоља, Тургењева, Толстога, Дружињина, Ига, Дима, Фељета, Дежа, Мицкијеваћа, Шевченка и друге; а ми данас једва смо се почели отрзати Монтепена и Габорјо-а, које нашој публици натура наша журналистика. И, после, још нешто. Из оних листова ја видим умни ниво онога времена; а вала, брате, ђаво га знао, шта се може видети из данашњих листова! То јест, види се и данас нешто: види се како смо нервозни, како смо несређени, како смо ми, који радимо на књизи, једно, а они, што читају, друго. И још нешто, што боде очи данас, то је, што нико за књигу не мари. Пре су се јављали нренумеранти сами и тражили књигу; данас мораш да натураш, да сваком појединцу „правиш цену", да му дајеш рабат и опет да се тужиш док наплатиш. Они су држали високо заставу књижевности и стављали књигу на њено ираво место, а ми смо је снустили до дућанцијских „раФова" и сваки час објављујемо „распродају" пошто-зашто ! Ко је томе крив ? Да ли ми који пружамо или они којима пружамо књигу? Ја мислим да је то питање било велико и да би о томе требало да се позамислимо и ми и они што са критичарске висине оцењују сувремене производе. Те мисли прекиде ми један гост. То беше неки даљии рођак из другог еела. Име му Иван. Човек од својих педесет година, просед, препланула лица, изразитих црних очију, мушког лика, доста угледан и чист и прави утисак неке сељачке отмености. Ја сам га волео још од де-

тињства, кад сам одлазио његовој кући, јер је ои лепо свирао у свиралу, био међ момцима сеоским као неки првак, ,јер се с њим нико није смео норвати, иико му није могао одскочити, и сву омладину иекако ја умео повести за собом. Ја сам се њиме одушевљавао онда и сва ми жеља беше — ах, блажена жеља! — да будем као он. После њега оженише. Он се ману кола и свирале, него се ирихвати у плуга и мотике; носта и оста ратар частан и ноштен. Ја сам се с њим и после виђао, одлазио сам му и долазио ми је. Од пре десет година ностао је домаћин, оженио два сииа и три синовца. Гадне снаге досга, па се према томе и имање нринављало. БиО је имућан, али је сад газда. Он своју кућу није иапуштао. Бирали су га двапут за кмета; он је оба нута платио казну и одрекао се. Једва је пристао да буде одборник у оиштиии. Кад сам га ја једанпут ирекорео што се кметства не прима, он ми одговори: — Не умем, брате! Ја ово гледам у сво.јој кући, отворам десеторе очи, па онет учиним понеком на жао. Где бих ја то могао целом селу? А тамо се дане душом! Ваклетва, брате, није шала! Није се добро свакад ни с људима шалити, а камо ли с Богом! Сад га је снашло што га најгоре снаћи може: један синовац хоће да му растури задругу. 'Гребало је да видиш његово лице па да се запрепастиш. Никаква болест не би га, чини ми се, могла тако порушити. И не ноздравих се честито с њим него га пренеражеио запитах: — Шта је, по Богу брате! ? Он слеже раменима, стиште грчевито усне п оне се црне очи наводнише. Седе на нонуђену му столицу, накашља се у нола, па оде гледати на прозор. Видех да му је тешко говорити. — Јесте живи сви? — Живи смо, а боље да нисмо кад смо оваки; бар ја . . . — А шта је то било? — Несрећа, брате, несрећа, па то ти је! Да сам сањао ово што ми се сад десило, ја бих рекао то је нека, „огреја", па бих отишао цркви, упалио свећу и молио се Богу да ми опрости. Али ево снађе ме на јави! Па да је од кога ни по јада, него од рођенога синовца, од Косге. — Шта је радио! — Ништа добро. Од како је дошао из војске проневаљалио се, не можеш га познати. Ни оно момче ни дај Боже ! Пуши, исиоганило језик па нсује све саме страхоте. Ако му рекнеш реч — зло! Хоће да се бије. Ономад потеже на ме ножем. Наредио му ја да иде колеби. Хтео сам да га мало одвојим од куће, да ми не квари онај народ, и да је мало даље од ових сеоских рђавица — ја кад он плану, па кад узе псовати светиње једну но једну, мени се кућа око главе окрете! Гекох му да иде иапоље, а он потеже ножем на ме, на кад виде да се ја његова ножа не бојим, он се трже натраг. — Па шта си онда радио? — Шта сам знао радити. Неко у кући мора бити старији. Скинем иушку с чивилука па викнем: да с места полази, јер ћу га убити као муву. Даде му Бог неког анђела у срце те послуша и оде, а зло би било! Сутрадан ми дође и рече да хоће да се дели. Неће, вели, више са мном иојести залогаја, па да би знао да ће посгати најбогатији човек на свету! Па дођох до тебе да ми и ти паметујеш — а питао сам и друге иаметне људе — шта да радим сад ?

— 00

\