Нова искра

— 62 —

гроФа Бојаддовског, богатога Пољака. Пољаци и Јевреји за мене су као и хрен после ручка, алп, да истину кажем, шљахта је гостопримна, а од паночкс нема ватреније жене... Примише нас. . . Гро® Бојаловски живео је у то доба у Паризу, те нас дочека надзорник имања, Пољак Казимир Хапцински. Сећам се, није прошло ни пб часа а ја сам седео у надзорникову одељењу, грицкао бадеме с његовом женом, пио и играо карата. А кад сам добио пет златника и кад сам мало више „повукао", пожелим спавати. Пошто у том одељењу није било собе за мене, дадоше ми једну од грошових соба. — Да ли се бојите привиђења? упита ме надзорник, уводећи ме у омању мрачну и хладну собу, која је некако била баш поред велике пусте сале. — А зар имају привиђења? упитах, слушајући како нотмули одјек понавља моје речи и кораке. — Не знам ! насмеја се Пољак: Али ми се чини да је овде врло згодно место за, привиђења и нечисте духове. Био сам добро и јео и пио, управ био сам пијан за четрдесет обућара, али, морам признати, од тих ме речи обузе чудна хладноћа. Ђаво да га носи! Та боље и четртрдесет Черкеза него ли једно привиђење! Али шта да радим? Свучем се и легнем . . . Овећа једва што је осветљавала зидове, по којима су, замислите само, портрети нредака све страганијих један од другога! Било је и старинског оружја, ловачких прибора и других Фантасмагорија. . . Тишина као у гробу. Оамо се у суседној сали чује грицкање мишева и пуцкање етаринског мебла. А на пољу, кроз прозор, назирало се нешто управо паклено! Ветар као да је опевао неког; дрвета се повијаху нлачући и јаучући; некакав враг, мора бити капак, тужно је шкрипао и лупао у прозорски перваз. Додајте свему том, да ми се у глави вртело, управо вртео ми се цео свет . .. Еадгод бих зажмурио, изгледало ми је као да ми кревет летж по пустом дому, играјући врзино коло с духовима. Да бих утишао толики свој страх, угасим свећу, јер су празне собе увек страшније при светлости него ли У мраку . . . Све три девојке, које су слушале пуковникову причу, јога се више примакоше приповедачу и гуташе га упртим погледима. — Елем, настави пуковник: ма да сам се вазда мучио да заспим, сан је бежао од мене. Чинило ми се, као да се лопови увлаче кроз прозор, као да чујем нечији шапат, као да се неко дотиче мог плећа, — у кратко, осећао сам страхоте какве се јављају кад су живци узбуђени. Али сред овог ужаса и хаотичних звукова, чујем клапаклап-клаи! управ као ударање папуча. Прислушнем и шта мислите? — чу.јем лепо како се неко примиче мојим вратима, како кашље и како их отвора . . . — Ко је то ? упитам уплашен. — Ја сам .... не бој се! одговори женски глас. Упутим се к вратима . . . Прође неколико тренутака, и: ,ја осетих како се две женске руке, меке као памук, спустише на моја плећа. — Љубим те . . . Дражи си ми од живота ... нроговори женски умиљати глас. На образима осетих топли дах.. . Заборавих и мећаву и духове и све на свету, па обгрлих струк ... ах, какав струк! Такве струкове природа по нарочитој поруџбини сгвара ток. у десет година по једанпут. Битак, одлично зграђен, топал, еФемерап, као дах детињи. Нисам се могао уздржати, већ је снажно обгрлих . . . Усно наше стопише се у снажни, дугачки пољубац и. . . куием вам

се свим женама на свету .... ни до гроба нећу заборавити онај пољубац! Пуковник ирекиде причање, испи пола чаше воде и настави нижим гласом: — Кад сам сутрадан погледао кроз прозор, угледах још већу и страпшију мећаву .... Није се могло никуд поћи. Требало је да цео дан проведем с надзорником нијући и картајући се. У вече са;м онет био у пустом дворцу, и тачно о поноћи опет сам обгрлио онај струк . . . Да, да, госпођице, да није било те љубавне авантуре, умро бих од досаде. У најбољем случају, запио бих се као нико мој. Пуковпик уздахну, устаде и ћутећи нође по соби. — Па онда . . . пгга је било даље? упита једна од госпођица скоро умирући од нестрпљења. — Ништа! Сутра дан сам отпутовао. — А ко бегае она, жена ? запиткиваху нестрпљиве госпођице. — Па зиа се ко! — Откуд се зна! . . . Кажите_, кажите ко ? — То је била — моја жена! Све три госпођице поскочигае као опарене. — То јест .. . . како то ? упиташе пуковника. — Ех, Боже мој, па зар не разумете? упита пуковиик равнодушно и слеже раменима. Мислим да сам се доста јасно изразио. Ишао сам у Шевелке са женом... . Она је била спавала у пустом дворцу, у суседној соби Са свим јасно! Хммм.... промрмљаше разочаране госпођице. Почели сте лепо, а завршили буди Бог с нама! Жена! Опроетите, али то није било ни мало занимљиво, па бага.... ни паметно! — Чудновато. То значи, да би ви хтеле да оно није законита супруга, већ буди каква туђа жена. Ах, девојке, девојке. Кад већ сад о тим стварима тако мислите, гата ли ће тек од вас бити кад се разудате? Девојке се збунигае и ућутагае. Наједише се и намрштише па, сасвим разочаране, стадоше гласно зевати. .. . Веперу и не окусигае. За све време само месигае од хлеба куглице и ћутаху. — Бога ми . . . . баш није лепо! не могаде се уздржати једна од њих. Па што сте иам причали кад је такав свргаетак? Прича није никаква . . . . Луда је, луда! - Почели сте тако лепо, па на једанпут .... додаде друга. Само се ругате! — Но, но, но . . . гаалио сам се . . . рече пуковник. Не срдите се, госпођице, шалио сам се. То није била моја супруга, то је била — надзорниковица. — Е?! Довојке се поново развеселише, очи им засијаше. . . Примакогае се пуковнику и, долевајући му вина у чагау, засгаше са питањима. Доеадност игачезе а с њом и спреМЉена Вечера. С руског иревео с.

'ЛМКШЈ | Аћим ЧумиЂ. Жалећи искрено смрт овог воликог Србина и честитог грађанина, '-доносимо, у овај мах, само његов лик, а ускоро ћемо изнети тгред своје читаоце и његову опигирнију биограФију. На Криму (сликао А. Васиљевски). Лепоте јужне Русије^и иознате су и опеваие. Највоћи руски иссиици низали