Нова искра

I

„Зашто не спаваш, Чезарино? Да не желиш штогод?" „Воде" прошапта он. - Милоердна мати стави му руку на ватрено чело, а затим је нешто рекла сестри. Ова се тихо удаљила, а после мало тренутака вратила се са чашом; подигнула јо главиду детету, и напојила га слатком водом која је мирисала на цвет неранџин. - Нагло је пио. „А сад, малиша, заспи, и нека те Бог благослови." „Очекујем Исуса" одговори дечко. „Ако не зажмуриш, Он ти неће доћи" тврдила је болничарка — а милосрдна Мати је још тпше додала: „Ама, сестро, за њега ..." Ватим се обе уклонише и убрзо се изгубише у ходницима. — Сада је ова мисао о Исусу почела расти у његовој глави, и ускоро потисла све остале. Зажмурео ,је, и осетио да му је лакше — ухва-тио га је тежак сан, те заспи. Дин-дон-дан, дан ! Дин-дон-дан, дан ! Звона целог Рима весело су зазвонила, са свих његових 365 цркава, у ионоћној тишини. Родио се! Родио се! Дии-дон-дан, дан! — Мир иа зомљи, слава на небесима! Родио се утешитељ, родио се спаситељ! Развеселите се, искупљени људи! Чезарино се пробуди, отвори очи, иа их одмах затим затвори. Двојица, тројица између болесника превртала су се ио креветима, стењући и уздишући. „Је ли већ свануло?" запита гласно један од њих. „Пст!" утишивала је сестра Мадалена, која је на овај разговор дотрчала из друге одаје, из бојазни да се не пробуде остали болесници. Она је сама остала да пази на две ложиице — остале калуђерице биле су сакупљене у каиели, на служби Божјој, која је на овај велики благдан много дужа него обично. Онот наступи тишина. Чезарино, пак, није више могао заспати: звона су га тако узбудила! Сваки њихов звук падао му је као ударац у мозак. Трудио се да сакрије главу под покривач, али у томе није успео, те затвори уши длановима. Весело звоњење одавна се свршило, а њему се чинило као да га још чује; најзад спусти ручице на јорган, збуњен и уморан. Хрисгос се већ био родио . . . У души његовој беше иразнина; тешка, ужасна празнииа; изгледало] му је да види у себи велики мрак, и као да се из тога мрака морало нешто појавити. . . Шта ? Није ни сам знао — али он је „то" очекивао, неспреман да ухвати тачну мисао, док је срдашце њогово јако куцало од тешкога страха. На једанпут му се учинило као да је неко поред њега. Уздрхта, а затим остаде непомичан. И ако је био затворених очију, ипак му се чинило да види неку женску прилику која се све више наслањала на његову по-

стељу . . . Ео је то могао бити? Никако болничарка; свакако нека друга ... Он сад није впше дрхтао, није се више плашио; само је јако желео да дозна ко је та жена. Загонетна се прилика наслони нежно, љубазно на малишу, и погледа га умиљатим осмехом. Тај му је осмех дошао тако добро, да му се учинило као да се и сам насмешио . .. Он је јасно и тачно видео сенкине очи: два крупна, лепа, умиљата ока, пуна љубави и доброте; њеио лице, међутим, изгледало му је застрто неким особитим сјајсм, као неком неразговетиом белииом, те и ако га није могао добро видети, осећао је да је морало бпти лепо. „Она" му је говорила, тихо, благо, готово шапућући. „Ја сам мајка деце која мајке немају. .. ја сам мајка несрећне сирочади, коју нико не милује..." „То је Богородица!" мислило је дете еа осећајем радости помешаним са иобожним страхом. „Никога нема који би те волео; ја те ево волим... Спавај ми, Чезарино, ја ћу и на тебе мислити. . ." Нежна се сенка оиет слатко насмеши. Чезарино је-видео два. дивна, права материнска ока, бело и чисто чело, слатке румене усне — а затим се поново осети усамљен. Али у његову срцу бејаше нека мирна радост, а учинило му се као да му је и по целом телу много лакше. „Да, то је јамачио Богородица, али јој ја познајем лице . . . већ сам га негде видео ... ах, да, Ераљица!" Ова мисао намах постаде тачна и јасна. Задовољан и блажен он је наново заспао. * * * Тога су јутра дошли многи сродници на разговор са малим болесницима. Сваки од њих имао је посете: један матер, други оца, трећи браћу, те се тако у тужној болесничкој ложници извијао неки дах свечаности и весеља. „Срећан Божић! Христос сероди! Срећан Божић!" Уобичајена честитка летела је са свих сграна, од болесника здравима, од здравих болесницима, добивши, на томе месту, неки особити израз. Све је то била права сиротиња, па ипак нико није дошао празних руку, но је свако донео по какав мали дарак болесницима: неранџе, мандарине, посластица, колача, јаја . .. Еалуђерице су се журиле да одузму посластице и срдиле су се на сроднике: „Зар ие знате да лечник то не допушта? Баш хоћете да му покварите стомак? Не брините се ви, даћемо му све чим се буде опоравио." — У одговор, гости љубише сесгре у руке. — „Молимо вам се, сестро, за ово јадно створоње Божје." Али би се по нека мати помало насмешила да би обрадовала децу, и ако с илачем у грду. Тужно је то, заиста, гледати празно мало место за сголом, кад будо време великога Божићњег ручка, и зиати