Нова искра
- 37 —
да је јадно дете тамо иа постељици, да проводи Божић у бодиици! А.ш таква је Божја воља! Чезарино је све посматрао, блед и ослабљен посло јаке ноћне грознице. Нико није дошао к њему, нико му неће донети ништа, нико га неће помиловати, нити пољубити; 011 је то добро знао. Ипак је ногледао с помало зависти, и ако без мржње, на своје суседе, како их њихове матере лепо негују и милују, те му је изгледало као да су, радосни, заборавили на све своје болове. Њега је, на против, јако болела одсечена нога; много га је мучило лево колено, и ако га више није било. Али малиша ипак није плакао. Плакао је, дабоме, првих дана; а пошто му је господин лечник био приметио оштро: „Човек не треба да илаче", он није више смео то учинити; а кад би га нога јаче заболела, он би стегнуо чврсто уснице, затворио би очи, па би триео ћутећи. Мати бистрога Сандра, његовога суседа с десне страно, примети тешку самоћу малога болесника. — „Какво имају срце твоји, сиротане мој, кад те овако сама самцита оставља|у, и то на Божић!" — „Никада му ие долазе," одгбвори јој син. — „Ако; ипак и ти треба да добијеш свој Божићни дар! — настави она. — Оирота сам, али тако што не могу очима гледати!" И узбуђена, ова добра жеиа узела је са кревета свог сина јодну из седам осам неранђа што му их бејаше донела, и пружи је нахочету. Чезарино јој захвали својиМ уморним паћеничким осмехом, а она помилова руком бледи му образ. Женина рука бејаше груба и жуљевита, али њено миловање — ирво у његову усамљеничком животу — било је дете/гу пренежно и слатко. „Ја, знате, веома волим вашега Сандра — речо јој тада — а ноћу, кад не могу да спавам, слушам да не плаче, да бих одмах могао позвати сестру Мадалену..." Узбуђена мати га пољуби у чело. „Нека те благи Бог излочи, синко!" и врати се своме сину. * * * Сада је Чезарино био баш задовољан и весео, јер је добио неранђу, пољубац и био помилован. У тај мах чу се први звук звона. Кад трећи пут зазвони, требало би да су већ сви отишли из болиице. Затим је отпочело поздрављање и растајање. Али ето, из друге ложиице, зачу се од једном јак и весео шум, помешан с усклицима од радости и изненађења. „Шта то може бити?" питали су се међу собом сродници. У собу уђоше две калуђерице, које су једва иосиле једну велику покривену корпу, док је не спустишо у пролазу између постеља. С њима је ушла и милосрдна мати. Малишани се поиздизаше на сво.јим креветима, опруживши врат да би пгго видели; старији, пак, окренуше се сестрама, као да би нешто хтели упитати.
ОвЛада нема тишина, док је не прекиде милосрдна мати: „Хвалите Бога! Он иије заборавио јадну болну децу . . . Он је био невидљиви покретач ножнога и милостивога дела .. . Децо моја, вама Краљица шаље Божићне дарове, и жели вам оздрављење!" Ватим отвори корпу, и поче раздељивати дивне играчке... Весео хор захори се по ложници: малишани гласно узвикнуше од радости; двојица, тројица искочише са својих постеља и дотрчаше сестрама . .. Њихови сродници непрекидно благосиљаху Краљицу са сјајним сузним очима, и ватреним образима од задовољства. Иларион Руварац — „Живела наша Краљица?" снажно узвикну неки човек, који је превладао над општим шумом. — „Живела Краљица!" понављаху сви. Чезарино, подупрвши се на лактове, покупга да подигне главиц укако би ма што и сам видео — али га је његова жалосиа утега принуђавала да остане нолеђушке чак и у овоме тако свечаном тренутку. Онда му се приближи сама милосрдна мати, и сиусти му у наручје једнога дивнога пајаца, обучена у саму свилу, и малу армонику. — „Јеси ли сад задовољан? — упита га. — Видиш да је Краљица и иа тебе мислила?" — „Ох! — прошапта малиша са срећним осмехом, који му је разгалио свенуло лице, док му велика