Нова искра

Ррли твоје вито тело и милује свилне косе, Љуби твоје грло бело, око бистро -ко кап росе. И тад само жељу једну у дну свомс душа скрива: Да те увек милу, чедну песмом срца уљуљкива, И да вечно гледа твоје заношљиво око сјајно, Да за тобом мре полако љубећи те страсно, тајно. Зајечар 1902. Милутин Јовановић

ДАГА сд^чицл из џрошдостн ј\А .ИХ. рРЕТЕНОВИЋ

ао и обично поранио сам. Кроз отвореи прозор гледам на седо које се тек почедо да буди. Лаки, јутарњи поветарац, којп ми груди запањује мирисом јоргована и селена, тихо ћардија. Одмах ту, под мојим прозорима, славуј извија своју јутарњу песмицу . . . Небо на истоку тек почедо рудети, баш као једри обрашчићи, у невина девојчета, кад опази оног кога воли . .. Дивно је пролетње јутро ! Величанство Бога најбоље се оличава у пролетњем јутру на селу! . . . И кад би на земљи владало непрестано пролеће, а сви људи биди добри као чича Миле, био би прави рај!... Водео сам чича Мила као рођеног оца. Кућа му је била одмах до школе. Чим види, да пустим децу и седнем на школски доксат, ето га одмах мени. Беше остарио, сед као овца, али још држећи. Није био за какав тежи рад, али он увек по нешто нрљка по градиници; оде и обиђе стоку; иадгледа радине; тек увек он има посла, и од њега је кућа имада хасне. Ллце је имао лепо, старачко, а отворено и некако умиљато, пуно неке доброте и бдагости. Увек сам се радовао кад га опазим да ми иде. Био је неписмен, али паметан и разборит, да ти је могао сатима говорити све лепе и паметне ствари. Он је био жива књига за мене. Из његова причања дознао сам целу његову историју. Она је тако пуиа занимљивости, да би се могла нанисати читава књига, ако не већа, а оио бар колико: „Житије Герасима Зелића". Од њега сам дознао да су му стари били из Босне, да су нрешди амо у Србију и насганиди се ту, у нашем седу. У младости је чича Миле ишао по мајсторији и по том нослу обишао .је целу Орбију. Ех, та њега само треба чути кад то прича. Од њега сам чуо и ову иричу о Даги, ко.ју ћу вама да испричам.

* * * Једног дана седеди смо пред шкодом нас неколико људи, разговарајући о што чему. У разговору ће чича Миле рећи: — То је к'о онај Дага из Крајине! Мене та реч заиитересова. — Који Дага, чича Миле? Он ме погледа готово чудновато. — А зар ти не знаш ништа о Даги ? Ва тренутак заћутах ирибирајући се. Превртао сам по глави сва имена, али се имена Дага никако нисам могао сетити. Беше ми еа свим непознато. На послетку рекох: — Не знам, чича Миле! — Е, видиш, господине, а то ти је ваљан и засдужан човек. Ја сам о њему сдуш'о још док сам к'о младић иш'о но мајсторији. — Па причај нам о њему, молим те, чича Миле! — И 'оћу, вала, јер знам да неће само у теби остати . . . Чича Миле се мало намести, прогута један гутљај ракије из сатљика којим смо се обређивали, па поче: — Видиш, господине, Дага ти је у оно време, пре наше крајине са Турцима, био готово најбољи госа у своме крају. Имао је мала и имања као мало ко; имао је и некодико својих водеиица, а са готовим новцем стајао је најбоље у целом крају. То ћеш и сам видети кад ти све испричам. Не знам, ноздраво, како му је било право име. Сви су га звали само Дага, и то је име бидо на далеко чувено. Им'о је ваљану задругу, у којој га је свако, и мало и ведико, и мушко и женско, слушало и ноштовадо к'о Бога. Некако баш у то доба наши закрвавише с Турцима на живот иди смрт. Цела се Србија диже, а тај талас запдави и Крајину. У Црној Реци појави се соко, јуначина, Хајдук Вељко. Да би мог'о сатирати Турке, Вељко сакупи дружину. Али куд ћеш с празним шакама ? Све то беше и голо и босо, и сем јуначког срца не имађаше готово никаква оружја. Једнога дана, некако одма' у почетку, рећи ће Вељко својим момцима: — Браћо, ко.ји би нам од наших имућнијих људи притекао иовцем у помоћ, да се оденемо и наоружамо? Сви оборише главу, размишљајући о његову питању... Потраја тако по прилично, док се не исгаче једно гараво момче: — Ако нам Дага не учини, ја ие знам ко би други. Он је најбољи госа. Служио сам код њега у воденици, док не дођо' теби. — А има ли он новаца ? пита Вељко. — Има бар зобницу дуката, одговори момче живо. — Ех, ех, насмеши се Вељко. Да ти не прекардаши? Биће то много. — Да има досга, то знам; а колико баш, то не знам, лоправи се момче. — А да ли ће нам хтети дати ?