Нова искра

- 108 -

— То не знам! — Еакав је онако човек? — Добар је, одговори момче. Добар је као добар дан. Док еам код њега служио, поживео сам к'о у очевој кући. Никад ме није ни попреко ноглед'о. Никад на ме није викнуо. Видео сам га, до душе, и љута, јер на неправду 'оће да плане к'о ватра. Вељко се за тренутак замисли. — Добро, рече он одсечно. Ти Дамњане, са још три друга идите Даги. Однесите му мој поздрав, н кажите му: да сам вас ја послао, нека нам пошаље коју пару. Њих четворица одмах се опремише, па, поздравивши се са дружином, отидоше да изврше поруку Вељкову, који остаде да, их са нестрпљењем очокује. Баш око ручанице, бануше Вељкови момци Дагиној кући. Ватекоше га сама код куће. Еад их опази, он устаде, загледа се у њих и пође им у сусрет. Момци га лепо поздравише, а он их све редом загледа. Поглед му се заустави на Дамњану. — Јеси л' то ти, синко Дамњане? — Ја сам, газда Даго, одговори овај, и приђе му руци. — А којим добром дођоете до мене? Најстарији међу њима каза му поруку Вељкову. Дага набра обрве, поћута, поћута мало, па од једном одсече: — Нема од тога, посла ништа! . . . Зар ви, место да гоните Турке, тражите да пљачкате Србе?... Не дам, па мир Бог! . . . Ја тога вашег Вељка нити знам нити познајем. . . По овоме, што ви прво на мене ударате, изгледа ми, да је и њему и вама све једно, кога ће те напасти и опљачкати, Србина или Турчина . . . — Није тако, газда Даго, прекиде га Дамњан тихо... — Ти ћути! . . . Стиди се и бој се Бога . . . Доста си моје соли и леба појео, па опет имаш образа, опет ти паде на ум, да ајдуке на мој дом наводиш. — Није, газда Даго, рече Дамњан, готово жалосним гласом. Потреба нам је, велика нам је нотреба, да набавимо оружја и одела; да набавимо муниције и других потреба, ради ослобођења свију нас.. . — Не знам, не знам, виче Дага. Не познајем ја тога Вељка, не знам шта он 'оће. Сви се беху у лицу зажарили. Најстарији једва промуца: — Дај нам ма колико, да нисмо залуд долазили. — Не дам, рече Дага љутито. Момак плану, у љутини цикну и дочепа, Дагу за гушу: — Бе, даћеш силом ако нећеш милом! и тресну га о земљу. Стојећи више њега он грмну. — • Наре! Дага се подиже. Сав се тресао од љутине и кроз зубе тихо једва пропусти: — Не дам!

Момак опет полети на Дагу, али између њих стаде Дамњан: — Натраг, Милета! Док сам ја овде, ие дам и нећу насиља. Чува,ј снагу, требаће ти на другом месту. За тим се окрете Даги: — Опрости, газда Даго, нећемо силом! Али грешиш што нам не да-де . . . Еад би ти знао ко је и какав је Вељко, не би тако радио. Момци се погледаше, окретоше и полако одоше. .. Још из далека онази их Вељко даиду, па, довикну: — Носите ли ?! Они му испричаше све по реду, како су прошли код газда Даге. Вељку удари ватра у образе. Очи му засветлише необичним пламом, рибићи му на целом телу уздрхташе. Он стегиу вилице и шкрипну зубима. — Води ме Даги, Дамњане! цикну он и скочи као на крилима. И оба одоше. — Еоје је његова кућа? упита Вељко, кад су већ ушли у село. Дамњан му показа. — Остани ти ту, а ја одох сам, рече Вељко промукло, и упути се вратницама Дагиним. — 0, домаћине, викну он. Једно женско чељаде извири из куће, па се брзо врати. За мало, па се из куће појави Дага. — 'Ајде 'вамо, море, 'ајде, рече Дага и пође му у сретање. Вељко одјаха коња, дизгине баци на један колац, па не називајући Бога стадоше један према другоме. Вељкове су очи ватру сипале, обрве се у повијама сасгале а рибићи се на образима тресли. Еад га Дага таквога угледа, он се готово следи. Обори очи земљи и поче цептити. Вељко, једва савлађујући себе од љутине, промуклим гласом, ко.ји је дрхтао, једва проговори. — Јеси ли ти газда Дага? Овај само климну главом. — Овде су, газда Даго, јуче били моји момци!... Дага нојми да нешто рекне, али му реч застаде у грлу, и остаде тако немо. Не гледајући на њега Вељко продужи: — Донели су ти моју поруку, да нам којом паром нритекнеш у помоћ ... Ти их отера и не даде ништа!. . . За што си тако урадио, газда Даго ? За све време Дага је само дрхтао. Главе није смео подићи, јер му се чинило, да се неки терет на њега навалио, да га поглед Вељков пржи. — Дошао сам сам, газда Даго, до тебе, да мени даш оно што момцима јуче не хтеде. Пођи дакле напред. Дага је клецајући, погнуте главе ишао напред, а Вељко за њим. Тако дођоше до вајата који Дага отвори и оба уђоше. — Еамо? рече Вељко мало тише.