Нова искра

— 112 —

ЧОВЕЧАНСТВУ

Ф. ниче —

оћца се ено спушта и црним велом крије Пучину плавог мора, што сада хучи више; Дремљиви талас стбње обалско већ не бије, Већ силним грудма страсно морска стихија дише. Злобно стењање кадшто колеба море плаво, Претећи небу, свему што мирни живот тражи; Та зар би сада хучни океан мирно спав'о, Кад је пун мучних снова, а сит већ људске лажи !

Он види да се свуда тиранство светом слави; Пренут' је хтео некад ал' је заморен пао; Сад га будућност плаши, а прошлост земна дави, Јер му на добро наду ни творац није дао. Векови брзо лете !. . . А они дух му море Тугом и болом силним у мрачне земне ноћи; Ох, кад би мог'о да ти душу уздигнем горе, Бесилни титане, сада, ма да си пунан моћи! Петроград Драгослав

ПИСМА са СЕЛА

VII

праги иријашељу, еки дан сам ее баш лепо разонодио, па — ако хоћеш — и добро провео: био је сабор код наше цркве. Шест седа чине нашу црквену општииу, па можеш мислити шта се ту слегло света на овако велики гОд као тпто је Благовест, и на овако лепом дану какав је на Благовесг освануо. Ври као у мравињаку: колико света у цркви, двојином толико пред црквом, стоји иобожно и моли се Богу. Звук, звона носио се и разлегао се оном широком равницом, а из цркве избијаше мирисави кад измирне и тамњана доносећи глас певачев побожној гомили: „Благов г ктву1 земле радоств велиго, хвалите небеса Божш славу" . . .

Мене је то вазда заноеило. Ја ее у таким приликама вратим у доба најлепших евојих сањарија, доба свога. детињства, и тада најлепши дани моји, дани проведени а иеузкиваии, створе ми се пред очима; за тренутак заборавим и своје прогрушале власи и голо теме, него гледам несташпог чупавка, како јури по оној широкој иорти и гази ону нежну, зелену травку, што је тек почела да избија из земље. Онда су били лепши ти сабори; некако ми је достојанственије изгледао онај стари свет; момци и девојке беху одраелији и крупнији а деца живља и окретнија. И звона су им чаробније звучала: ја сам онда некако разумевао њихове гласе који ми причаху о Богу, небу, рају и анђелима, и стапао душу своју с њима, мислећи мисли којих сад не умем ни да ее сетим више; а данас, данае етојим погружен и оборене главе и гледам у својој уобразиљи све то као прошлоет. Ни машта ми више није бујна: време и живот почупаше пера из крила њених те, ето, не може да ее дигне даље од земље; нема више ни оне дрекоети њезине, еад више не видим Бога иза оне сјајне звезде.. . Сврши се литургија. Народ ее поче нричешћивати. Пред црквом заузеше места слепи, хроми и убоги, струне на гуслама затрепташе и започеше оне тужне молбенице: Даруј, брате, даруј, роде! Даруј, славни ранитељу!

Парица је мали дарак А велика задужбина! . . . Хвала, брате, хвала роде! Десница ги сунцем сјала Божија ти мајка дала! . . . Они што су примили тајну Св. Причешћа излазише с неким побожним лицем из цркве те делише слепим и убогим колико ко може и милује; онда се лагано разилазише по широкој порти, где у једиом крају беху смештена кола, и сваки иђаше својим колима. Жене су дрешиле беле пртене торбе па вадиле отуда лепиње или погаче те давале својим малишанима који беху огладнели очекујући нричешће; људима који се растурише по соврама послаше тикве и чутуре с ракијом колико да „привате душу". У истој порти баш до саме капије колачари разапели своје беле шаторе и поређали шарене колаче око којих се поче купити младеж и дечурлија; онамо опет разастрли своју робу бардагџија и кујунџија, до њих мејанџија брише столове и позива на каву и ракију . .. Живот све више освајаше. Два, три гутљаја из тикве или чктуре одведоше разговор салепе црквене песме на друге послове, поче се говорити о претрееању ограда, о орби, о спрези, о радовима које треба посвршавати, о намерама и надама, о страху од променљива времена, о потребама и незгодама. Забруја на све стране, она тишина претвори се у жагор који поче мало по мало заглушивати просјачке молбенице и тужбалице. И свештеници изиђоше те одоше у црквену кућу. Ту најпре врло озбиљно приђотно поелу, забележише у