Нова искра

црквене протоколо рођеаа и умрле, спремише и написаше извештаје надлежнима, иа и они заседоше онде у трпезарији с људима, разуме се отменијим својим парохијанима, узеше мало воде и каве, попише по чашу ракије, па се примакоше пуно.ј соври на коју су парохијани ставили што су пре тога били донели: папуле, пиринча, суве куване и печене рибе, посне гужваре и . . . . што је Бог дао. И ту се водише обични разговори. И пбпе су то исто што и њихови парохијани, и они имају засејане њиве и посрнулу ограду, и њих крепљаху исте наде и плашаше исти страх. Водили су се ту и други разговори, они што долазе после јела уз чашу јабуковаче. Један сељак запита: како то да риба није мрсна кад оиа има и крв и маст и све као и друга животиња, а ако је носиа зашто се онда не сме јести целог поста него само на Цвети и

Благовест ? То, Бога ми, забрину и попе. Одговорише толико да је тако у „Триоду" прописано, и да со опи тога држе како им правило каже. Учитељ исприча једну причу: како је неки васељенски патријарх закупио јодне године риболов на мору, па да му толика риба не би пропала наредио је да се може на Двети и Благовест риба јести. Сви се насмејагае причи учитељевој, а она окрете разговор и на шалу коју је лака јабуковача потниривала. После ручка све беше оживело. Чула се већ и музика, јер сабори не могу бити без свирача као ни без колачара. Кад попе изиђоше из црквене куће већ је увелико коло играло. Под мејанџиним шатором беше препуно, ту се пило пиво и вино; било их је доста веселих, а било је који су и ту границу прешли па већ не умеју ни да говоре српски иего иеким, Бог би их знао каквим,

језиком. За једним столом засело неколико њих, па се један развикао на несрећне године. — Ово је да Бог сачува! — вели искапљујући чашу — оваке несреће никад није било! Пореза и прирези ме удавише, не дају главу дићи ! Што се заради — даде се. Па да нисам запамтио добро, не би ме срце ни болело, него памтим кад је мој отац био, била ми је кућа пуна као кошница, а сад . .. — А знаш зашто је то? — довикујо му иза другог стола Јеврем Стаменић. — Вашто ? — Зато што је у твог оца пуцао гуњ на раменима а у тебе на лактовима. Сви се насмејаше, па и сам ражљућени говорник. Јер, заиста, отац му беше од највреднијих људи, а он је обично проводио за механским столовима.

Мало даље нред шатром колачаревом стајаху двоје младих. Он држаше у руци колач са сликом и пружаше јој. — На-де! И пази! У мене нема тамо-амо! Ја ћу оном Ђоки нребити голени! Ја не волим што се он с тобом онако разговара! — Па није то ништа, он се само шали! — вели му она. — Нећу ја таку шалу! И немој ни ти, јер . . . ти знаш мене каки сам кад полудим! . . . —• Ја се склањам и сама, али шта ћу ?. .. Она их тишма поче потискивати и они одоше колу. Тамо со нанизало као ђердаи. Свирају „Проломку". Око кола нуно света, гледа; само деца јуре и нровлаче се између играња; мало подаље окупиле се жене око бардагџије те купују топраке, чинијце и мале тестијце за

Ђеле-Кула (1878. г.)