Нова искра

— 118 —

К мојим ногама долете хлеб а за њим и она, моја јуначна другарица. Ја одломих комад, гурнух га у уста и почех јести. — Дедер, дај и мени. . . Морамо се одавде мицати. Куда ћемо ? Она поче да звера по тами на све четири стране. . . Бејаше мрачно, влажно, немирно . .. — Ено онамо преврнути чамац ... Хоћемо ли тамо ? — Хајдемо! Пођосмо ломећи свој плеи и пунећи њиме уста. . . Киша је падала силније, река је стењала, а неко је звиждао негде.. . Изгледало је, да се неко велики, што се никога не боји, издевао над земаљским редом, над овом јесењом ноћи и над нама, јунацима њеним... Срце се јежило од овога звиждања, али сам ипак непрестано јео; јела је и она идући с моје леве стране. — Како ти је име ? запитах је и сам не знам зашто. — Наташа, одговори она кратко, жвачући глаено и звучно. Погледах је и срце ми се следи. Измених правац погледу, ногледах у таму и учини ми се, да ми се иронична њушка судбине моје осмејкује загонетно и хладно... * * * . . . По преврнутоме чамцу тупкарала је киша без престанка и изазивала тужне мисли. Ветар је Фијукао улазећи кроз проваљепо дно, где је трештала иемирним и жалосним тоном једна љуска. Плесак таласа звучао је тако једнолико и тако неутешно, као да је причао о иечему одвратном, од чога би се хтело утећи, али о чему се ипак мора зборити. Плесак кише спајао се с плеском таласа, те се над чамцем дизао некакав дугачки, бескрајни уздах, тешки уздах увређене и уморене земље, што се светло и тонло лето замени влажном и магловитом јесени. Без простанка лутао је ветар поврх пустих обала и запенушене реке, лутао и певао жалосну песму . .. Под чамцем није било никаке удобности; било је тесно, каљаво, а кроз пробивено дно сипале су ситне хладне капље кише. . . улазиле хладне сгрује ветра... Ми смо седели, ћутали и дрхтали од хладноће. Сећам се, дремало ми се. Наташа се била прибила леђима о дно чамца, скупивши ноге, руке и главу у клупко. Држећи рукама колена и ослањајући се брадом о њих, она је гледала раширеним очима реку ... На белом лицу са модрицама очи су изгледале веома велике, огромие. Није се мрдала и ћутала је. Ја се почех бојати од своје сусетке. . . Хтео сам почети разговор с њоме, али нисам знао како. Она сама поче. — Ах, како је ужасан живот!... разговетно рече уверљивим тоном. Али то не бејаше туговање. У њеним речима било је толико равнодушности, да није било места за јадикоковање. Она је помислила како је умела, дошла до извеснога закључка и мени га открила. Нисам јој се могао противити а да не противуречим себи самоме, па сам ћутао. Она, као да ме није опажала, продужи содећи непокретно:

— Да је (>ар да ее липше... или. . . Сад је Наташа већ говорила тихо и замишљено, али ииак иије било ни трага од тужбе. Види се, да је она мислећи о животу погледала на саму себе и дошла до уверења, да се може избавити од издевања живота над њом само ако „липше". Мени је било тешко, веома тепшо од њене тако јасне мисли. Осећао сам, ако почнем што да зборим, заплакаћу... Пред женском да плачем била би срамота, па још кад она сама не нлаче! Реших се да и ја што кажем. — Ко те то истукао? запитах ја, кад већ нисам могао ништа паметније ни пажљивије смислити. — Пашка . .. одговори она отворено. — Ко је то ? — Мој момак . . . Пекар један .. . — Бије ли те често? — Чим се наније... Често! Одмах ми се примаче и поче иричаги о себи, Пашки и њиховим односима. Изашло је, да је она „девојка, која".. . а оп пекар који има риђе брке и лепо свира у хармонику. Он јој је долазио често и врло јој се донао, јер је био весео и одевао се чисто. Капут му је коштао око четрдесет динара, а чизме су му биле „на боре".. . Из тих разлога она се заљубила у њега и постала „кредиторка" његова. Он је узимао од ње новац што су јој давали гости на слаткише и пио на рачун њен. Али то је ништа, но он је почео да се „петља" и с другим девојкама .. . — Зар то није за мене увреда? Нисам гора од других . . . Подлац — он се спрда са мном. Прекјуче молим газдарицу, да ме пусти да прошетам; одем к њему, кад код њега седи пијана Дуња. Био јо ће®нуо. Велим му: „Ти си подлац! Подлац! Битанга!" Он ме исиребија. То још не мари, али ми поцепа одећу! . . . Шта ћу сад? Како да се јавим газдарици? Све је поцепао: и сукњу, и реклу . . . двадесет динара је коштала!. . . и мараму. .. Боже, шта да радим ?! запишта тужним сасушеним гласом. Ветар је Фијукао силније и хладније . . . Моји зуби опет почеже да цвокоћу. Она се такође била најежила и примакла толико близу, да сам и у мраку видео сјај њених очију . . . — Сви сте ви људи битанге. Вгњавила бих вас, уништила бих вас . . . Да неко од вас издише преда мном... у лице би му нљунула, не бих пожалила! Подли створови! Удварају се, мољакају, врте репом тао пси, па кад им се преда каква будала: готово! Одмах је баците под ноге . . . Скотови иеваљали ... Псовала је она веома разноврсно, али у њеним речима нисам могао опазити ни јаке мржње ни силие злобе. Уопште, тон речи није одговарао њихову садржају и глас је био осетно сиромашан иагласцима. Ипак то је на мене много силније утицало иего ли најлепше и најуверљивије песимистичне књиге и разне проповеди што сам читао и слушао много пута, па и дандањи читам и слушам. Внате, то је због тога што је