Нова искра

- 117 -

се из града у оближње мосто Ушће. Таио је било пристаниште, иа је киитео радиички живот за време пловидбе, али сада, при крају месеца октобра, владала је мртва тишина. Гацајући по мокроме песку и жељно тражећи погледом у њему ишта што би се могло појести, лутао сам поред празних здања и малених ниљарница. Мислио сам како је то добро кад је човек сит . . . У садашњем културном сгању лакше је утолити душевну глад него ли телесну. Идете улицом, вас окружавају приличне куће по спољашности и јамачно лепо намегатене изнутра. Оне изазивају код вас пријатне мисли о архитектури, о хигијени и о многим другим мудрим и високим сгварима. Ви сретате укусно и топло одевене људе, који су учтиви, јер се увек уклањају од вас веома деликатно; не желе да примете жалосни ®акт, да ви уонште живите. Кунем вам се Богом, да се душа гладнога човека свагда боље и здравије храни од душе ситога. Ево тезе из које се може доћи до веома оштроумнога закључка у корист ситих! . .. . . . Пала јо ноћ. Киша је ударала и са севера је ћудљиво дувао ветар. Ветар је звијукао кроз празне дућанчиће и пиљарнице, лупао је у затворене прозоре гостионичке, играо се с реком и истеривао њене запенушене таласе на пешчапу обалу; а таласи су се нодизали као у мала брдашца, трчали јодан за другим у мутну даљину живо скачући један проко другога .. . Изгледало је, да је река осетила да јој се приближује зима, па је од страха бежала некуд да је не окује лед који јој је севорни ветар могао донети те исте ноћи. Небо је било мрачно и изгледало је тешко као туч, а из њега су без престанка падале ситие капљице кише да их је тешко било оку опазити. Ову жалосну, природну елегију допуњавале су две изломљене врбе међу којима је лежао проврнути чамац. Преврнути чамац с проломљеним дном и два обнажена, жалосна, стара дрвета . . . Све је око мене било разрушено, пусто и мртво, а небо још без пресганка пролева своје сузе. Мрак је био тако. страшан, да ми се чинило, да ће скоро све помрети, да ћу осгати у животу само ја једини, али да и мене очекује хладна смрт. А тада ми је било осамнаест година. То је красно доба! Ишао сам, ишао по хладноме и влажноме песку и цвокотом зуба изводио арију у част глади и хладноће. Обилазио сам једну пиљарницу не бих ли наишао што за јоло, али ми се одједном пред очима појави згурена Фигура у женском оделу. Мокре хаљине прилепљоне су биле по сагнутој грбачи. Стадох и гледах шта ради. Копала је рукама песак испод једне пиљарнице. — Шта радиш то? упитах је и чучнух крај ње. Она се трже, лако узвикну и скочи на ноге. Кад је устала и погледала на мене исколаченим крупним плавим очима, пуним страха, видео сам да је то девојка мојих година. На жалост, њено лепушкасто лице шарале су три круине модрице. И ако су биле врло пропорционално

распоређеие — једна на иовијама а две под очима, ипа!{ су јој квариле лицо, јер се у тој симетрији опажала рука вештака која се добро научила да квари људска лица. Девојка ме гледала, а страх јој се иостепено гасио у очима. . . Отросе иесак с руке, поправи махраму на глави, најежи се и рече: — Ти би, бој се, такође хтео да једеш ?. . . Деде копај! . . . ја сам се уморила. Овде, рече показујући главом на пиља-рницу: мора бити да има хлеба. . . а можда и кобасице. Ова пиљарница још тргу.је. . . Почех копати. Она је неко времо стајала и гледала у мене, иа после седе и поче ми помагати. .. Радили смо ћутећи. Не могу сада рећи, да ли сам онда мислио о криминалном кодексу, о моралу, о пр&ву поседничком и о многим другим стварима којих се треба вазда сећати, ио мишљењу зналаца. Желоћи да будем што ближе истине, морам призиати, да сам у томе тренутку толико био заузет поткопавањем пиљариице, да нисам могао мислити ни о чему другоме сем о томе шта ће бити у њој . . . Мрак се све више хватао, а влажна и хладна магла све јаче се згушњавала око нас. Таласи с.у пљускали некако потмуло, а киша је добовала но дрвеном крову ииљарнице звучније и чешће. . . Негдо већ зазвижда писак иоћнога сгражара . . . — Има ли пода? тихо ме запита помоћница. Ја је нисам разумео, па сам ћутао . . . — Питам те — има ли пиљарница пода? Ако има, онда узалудан нам јо носао. Ископаћемо јаму, па се сусрести с дебелим даскама . . . Како да их извучемо ? Боље ће биги да, каталац сломијемо . . . слаб је . . . Озбиљие идеје ретко иосећују женско главе, али, као што видите, ипак посећују ... Ја сам вазда ценио озбиљне идеје и вазда сам се старао да се корисгим њима у колико се то може. Напипах катанац, тргох га и ишчунах заједно с резом . . . Моја саучасница одмах се преви као змија и кроз четвртасту рупу уђе у пиљарницу. Отуда ми викну с одобрењем: — Браво! Најмања похвала женска дража ми је од похвале људске, па макар људи били лепореци као сви стари и нови беседници скуна. Но онда сам био мање љубазан него сада и не обраћајући пажњу на комилименат своје другарице, упитах је са страхом кратко: — Има ли гато ? Она ми поче монотоно ређати своја открића: — Корпа с боцама .. . Празне вреће. . . Кишобран . . . Канта . . . Ништа се од тога није могло појести. Осећао сам, да ми се нада гаси . . . Одједанпут радосно узвикну: — Ах, ево га! .. . — Ко ? — Хлеб . . . Само је влажан . . . Држи!