Нова искра

Пок, ђонерал РодиК имао .је задатак, прешав са својом джвизијом Дунаво, да нападне са ие/гочие стране на Брук, као сдагалнште хране н ратних потреба, н да га заузме. — Ђенерал 1 Ј уф имао је опет задатак, са својом дивизијом да сгане на пут ђенералу Родићу, да одбрани Брук и да га нагна на одступање натраг преко Дунава. Ја сам јахао у свити ђенерала Руфа, да бих могао видети његов распоред трупа н начин његове одбране Брука. То јахање — у касу — трајало је скоро пупа два часа, и десио сам се на левом крилу одбранбене трупе, којом је командовао ђенерал Прерадовић, у оно време, када је ђенерал Родић кренуо целу своју дивизију са виса на јуриш, у смакнутим колонама, противу тог левог крила. — Био сам у близини ђенерала Прерадовића на 3—4 корака.

Да не описујем даљи ток маневра, већ да вам одговорим на ваше питање: „ Шта сам том приликом сазиао од њега — пок. Прерадовића — и о њему, нарочито о његовим нацијоналним изјавама т. ј. да ли се ои за Орбина сматрао и као такав и издавао?" Пре но што одговорим на то питање, морам навести један догађај, који је био узрок, да се он сам, и без мог питања, изрази о ссби и својој нацијоналности! Чим је се кренула дивизија РодиКева на јуриш с виса, дотрчао је на коњу један ђенералштабни капетан на лево крпло, и почео је викати на једног — Прерадовићу потчињеиог — мајора, због распореда војске, тако арогантно и безобзирио, као да ту и није ђенерал Прерадовић. Мене је то дрско и невојничко држање канетаново тако изненадило, да сам забезекнуто и с чуђсњем гледао час у капетана час у ђенерала Прерадовића, који је изгледао блед као крпа од узбуђења, и силом угушивао гнев у себи, уздржавајући се да не проговори ни једне речи. Еад се је одмакао онај капетан, ђенерал Прерадовић дао је одушку својим осећајима говорећи мени ове речи: „Тако је то, мој брате Србине! Ма где да смо ми Срби, свуда морамо триити!!!" То су Прерадовићеве речи, које је изговорио мени лично — српском мајору — лепим српским говором као Србин брату Србину. Успомена на арогантно и безобзирио понашање капетаново, и на речи пок. Прерадовића, дубоко је урезана у моје памћење, и сада, после 33 године, сгоји ми пред умним очима слика и једног и другог тако жива, као да се ово јуче догодило. Са оним речима пок. Прерадовић дао је сам изјаву о себи и својим нацијоналним осећајима, да се никако не може сумњати, да је он као Србин живео, српски деловао, српски мислио, и као Србин трпио ароганцију једног капетана од владајуће немачке расе.

Господине Прошесоре, то јо одговор на ваша питања. Ако вам јо потребно, да ово моје писмо изнесете на јавност, ја вас овлашћујем да то можете учинити кад год хоћете. С одличним поштоваљем 5. аирила 1902. год. ■у Београду. Пз. Узун-МирковиЂ ПУКОВНИК У НЕНЗИЈИ.

Ово лепо и интересантно писмо уваженога г. пуковника заисга је характеристично у многом погледу, и без сумње ће бити људи, који ћо много што-шта из њега ишчитати. Снтуација, у којој је био Прорадовић, и изјава, у њој учињена, тако су природно приказане, да ће сваки, ко се мало дубље бавио Прерадовићем, одмах га у њима упознати. Оваки ће прилози добро доћи свакоме, ко се буде бавио характеристиком Прерадовићевом, тим пре, што и тако имамо врло мало забележенш података о њему као војнику, а знамо поуздано, да су му многе неприлике чињеие (н. пр. од пок. Маројичића), да је и стога незадовољан био војном службом и да се често у својим писмима и иначе јадо својим пријатељима због тога.

Ни овај прилог, као ни моји ранији радови по овој ствари, немају намеру, да Петра Прерадовића прикажу искључиво као Србина. Онима, који су за аи{;-аи-(; не могу угодити просто зато, што Прерадовић није био такав, што се то с чињеницама не слаже. Прерадовић је био песник, и за одређивање његове народности мора бити пре свега одлучна његова појезија, скроз национална, која садржи језгру његова чуства. А та нам језгра очито показује, — и опет морам рећи — да се Прерадовић сматрао као члан цељине нашега народд (или, ако хоћете, и наших народа) са једним књижевним језиком. Што сам изнео податке и доказе за његово Српство, то је само зато, што се то досада врло брижљиво затајивало и прикривало, а Прерадовић приказивао једнострано т. ј. оиако, какав он није био, — а сад, кад се ти податци и докази обелодањују, некима се свиди, да турају главу у песак и вичу, д& их нема, јер они неће да их виде. Не треба нам бољега доказа, па да се уверимо, са колико се мало отворености и искрености ради у нашој, српској и хрватској, књижевности. Имамо један књижеван језик, хоћемо да су народно умотворине заједничка тековина, приказујемо уједно развој наше књижевности (јер ии једни ни други не можемо без Дубровчана, без Вука, без Даничића и др.), а кад у једном књижевнику заиста видимо то јединство остварено, онда смо готови, да се свим срествима послужимо, да то јсдинство поречемо или изопачимо. И тако видимо, како се велике идеје разбијају о мале људе, али не да пропадну, но да се новрате, кад дочекају ново, боље поколење, које^ћо их моћи понети. Милан ШевиЂ

ЈЕДНОМ С ЈЕСЕНИ... ПРИПОВЕТКД ИСКУСНОГА ЧОВЕКА — ЈА аксим рорки —

едном с јесони бејах у веома незгодном и непријатном положају. Тек што сам био стигао у варош, где ме није нико познавао, а у џону нисам имао ни пребијене паре. Нисам знао где ћу склонити главу. Пошто сам продао све од одела без чега се може, да, бих бар за прве дане обезбедио себи опсганак, упутим