Нова искра

115 —

ни за какву разлику између Срба и Хрвата. 5 ) То су Факти, које ие може нико потрти, нити има икаквих доказа, којим би ее могли оборити, јер — еш^ аШ1 в1;ећ1; Ље Уег^ап^еиће]! Ти се ®акти могу тумачити, правдати или нападати, алп побити — никако. Свакако да је мало Прерадовићевих изјава из последњих година, у којим би се он очитовао Србином. Ну то није стога, што таких изјава није никако ни било, већ зато, што су Орби збиља напустили Прерадовића, те га готово сасвим и из вида изгубили (а бесумве је то напуштање морало утидати иа човека пуна осетљивости, и сасвим је нриродно, да су те изјаве морале бити у то доба ређе). Па и ако се српском народу може с правом баш с Прерадовим речима довикнути: «0 мој роде, но том вр'једном сину, Ти сагр'јеши с навадна немара*, ипак се морамо Петру Прерадовићу, и опет веговим речима, поклонити: «Слава њему. уз све јаде своје, Да ти ипак вјеран остао је!*

Истина је, што сте сазнали од мог друга и пријатеља г. Алексаидра Протића, пуковника у пензпји, да сам се 1868. године сасгао, у Бруку, са нашим песником, ђенералом Петром Прерадовићем, приликом маневара аустријске војске. Тај састанак био је сасвим случајан. Ми, српски ОФИцирп (нас 12), послати на маневре, пошто смо се, при доласку у Брук, јавили пок. надвојводи Албрехту и пок. Маројичићу, Фелдцајгмајстору, као главним лицима, добили смо за снроводнике — ордонансОФицире — једног капетана II. класе и једног норучника, који су нас обавештавали о свему, што нам је било потребно, и махом се налазили уз нас мајоре, пок. Тодора Бојовића и мене, и уз наше остале другове, ниже ОФицире, када смо били заједно. Ова почасна пратња побудила иас је, да будемо врло обазриви у нашем говору и опхођењу, и иажљиви, да не дамо узрока сумњи, да ми тражимо додира са знатнијим личностима славенске крви због политичких намера. Ми смо морали бити обазриви у толико пре, што су

Ћеле-Кула (1902. г.)

И да је он збиља осгао веран евоме народу, сведочи и ово писмо поштованога г. Љубомира Узун-Мирковића, нуковника у нензији, које износимо као драгоцен прилог, да се Прерад Србином сматрао и у носледњим годинама свога живота. Са мало више воље, не за народну ствар но за истину, могло би се и више оваквих изјава наћи, — оне нам додуше не би ништа ново у том погледу показале, но би само још може бити могле послужити, не да се неверне Томе увере, но да Томе, које знају и верују, ипак једном отворено истини и у очи погледају. Помеиуто писмо гласи од речи до речи: Госаодине Професоре, Врло радо вам одговарам на ваше писмо од 3. ов. месеца. 5) Потврде за ово у уводу «Песама Петра Прерадовића )} (Београд 1903.) и у бтасИ ш роујез* кпггеупоз!! ћгуа^зке, 2а^гећ 1897.

у логору биле и две регименте „Хрвата", који су нас врло симпатично поздрављали у пролазу кроз њихове редове, и, полугласно, чисго српски говорили за нама: „Иаши официри, — наши офици^ш!" Због нашег достоја-нственог понашања и одличног држања, ми смо примани свуда и од евију предусретљиво и са уважењем тако, да смо били предмет пажње и највиших личности и остале војске. Из овога можете видети, зашто ја нисам нарочито тражио прилике за засебан састанак са ђе-нералом Прерадовићем, ношто ни један од нас није правио познанства са једним или другим, мањ ако је случајно дошао с киме у непосредну близину. Мој случајни састанак са пок. Прерадовићем био је једнога дана на самом маневру.