Нова искра

— 138 —

— Ниткове! . . . — викну. Подлаче! ТСако ми смеш говорити о томе ?. . . Поче опет јурити по салама и гунђаше: — Човек је најгора стока . .. Пси, видећи мој бол, не смеју да се умиљавају, него беже нодвијена репа. .. А ои ми прича о хиљадама! . .. Наднесе се над уплашенога чиновника и, машући рукама, иастави загушљиво: — Учини ти, камена главо, мени да се време новрати за недељу дана .. . за један дан, а ја ћу ти дати сву своју зараду. Отићи ћу из ове проклете земље бос и го, одвући ћу се на коленима, туцаћу. камење на друму, умираћу од глади, на ћу опет бити срећап ... Јеси чуо, ти!... Можеш ли време вратити за један даи?... За пола ?. . . У канцеларију улете Беие, коме је јављено да се Адлер вратио. — Готлибе — рече пастор — коњи чекају, хајде к мени.. . Фабрикант се исправи, завуче руке у џепове и каљав, заморен, гледајући га с висине, поче иронично: — Мој свети Мартиие, не идем ја к тоби! . . . Слугаај још нешто: ја — ни теби, ни твојој Анети, ии твоме ЈосиФу нећу оставити гроша једиога!. . . Чујеш?.,. Ја знам да си ти слуга Божји и да тнојим језиком говори мудрост Господња... Али ти не дам пребијене паре!... Моје имање припада моме сину, а није одређено да помаже врлину пасторове деце. .. Иди ти, часни Беме, иди!... Иди својој мршавој жени и преподобној Анети, па им кажи да си наишао на врло паметнога лудака, кога иико ие може преварити ни притворним сузама нити глупим изгледом! . . . Или иди ти, Беме, тамо .. . мртвацу .. . и читај над њим молитве . . . Али ,ја ти кажем да ће њему досадити твоја молитва нре но што ће мене завести твоја лажиа преподобносг. . . — Шта то говориш, Готлибе? — Па ја вал>да говорим јасно! . . . Слизали сте се сви ви, да се дочепате мога имања, да би се некад твој Јоза, техничар, шенурио као ћуран по овој Фабрици . . . Убили сге ми сина . . . Хоћете да убијете и мене. . . Али вам неће упалити! . . . Нисам ја од оних глупака који за милионе рубаља купују избављене душе од попова или пастора! . .. — Готлибе! — нрекиде га пастор. — Ти мене кривиш ?. .. Мене ?. . . Адлер га зграби за руку, бесно га гледајући у очи: — Памтиш ли ти, Беме, колико си ми пута претио казном Божјом ? . . . Пре су то чинили Језуити с глупим богаташима и изварали им имања ... Али ја се не дадох преварити, чувао сам своје имање, те ме. . . Бог казнио!... Не прави се зачуђен, Беме! ... Та иије давно било кад си бацао у купатило коре и дрво, показнвао ми иеке таласе и говорио да ће се вратити ... Но — и вратише се твоји таласи! . . . Само се мој јадни син неће вратити . . . Кренуо се на пут, за који му треба силан новац, и срце очево,

да га чува од Језуита и пасгора!... Иди, Беме!... Гади ми се кад ти погледам тај дугачки нос који се тако гадно зацрвенио . . . Иди, Беме, моме сину и, пошто се твој глас чује бајаги и на оном свету, реци му . . . Адлер никад не беше овако речит, као сад кад га памет остављаше. Ухвати пастора за руку и изведе га на поље. Затим опет поче обилазити све канцеларије. На послетку изађе из канцеларије. Вечерњи га мрак заклони, а тутањ машина угуши му кораке. Чиновници беху пренеражени. Нико већ не сумњаше да је Адлер полудео, бар тренутно. Али да га прате, да га чувају, на то и не помишљаху. Од ове огромне несреће сви погубише главе. Умели су несвееио вршити обичан посао, али на какав одлучан поступак према господару нико се не усуди. Пастор Беме појимашо страшии положај. Познавајући карактер Адлеров, предвиђао је нове несреће и спречио би их макар делимице, али није смео издавати никаквих наредаба. Коме овдо да заповеда и ко би га послушао? За то су време догађаји напредовали. Око седам сати један радник јави да су мала врата на стоваришту памука отворена. Али док он јави о томе чувару, док људи стигоше, врата се затворила. У Фабрици со поче зуцкати о крађи, на онда о луталачкој души Фердинандовој . . . Јавигае чиновницима, који већ беху ноизлазили из канцеларија. Неколицина дотрча. Обузети слутњом нрегледаше благајну и видеше да нема најглавниј их кључева. Ко их је узео?... Без сумњо господар. Али где је он у том тренугку ?. .. Вратар увераваше да га је видео кад је ушао на врата; а поред све пажње није видео да је изашао. Адлер со дакло налазио уФабрици; али ко ће га тражити у тако великој згради, по ноћи? У тај мах књиговођ, као да јо погодио зло које прети Фабрици, сазва главне мајсторе, нареди да се поставн стража пред благајном, да се зауставе машине и сви радници тргну из радионица. Али пре но што су извршене ове мере, зазвони на узбуиу. Из сговаришта памука поче кроз све отворе куљати густ дим, а по иегде би лизнуо и пламен. На овај знак радници, деморализовани већ досадашњим догађајима, подлегошо паници и листом иапустишо радионице. Страх беше тако велики и бежање тако нагло, да ни у једној одаји не погасише светиљке, не затворише врата, не зауставише; чак ни парну машииу. Међутим је страх био за бегунце права срећа. Јер тек што се радници скупише у дворишту, у намери да сиасавају стовариште памука, а ватра се појави у стоваришту тканина. — Шта ово значи? Ово неко пали! — чугае се гласови у гомили. — Сам господар пали Фабрику! рече неко. ,-г- Где је он? — Не зна се, али је у Фабрици . . . Сад ватру букну у чешљарници и предионици.