Нова искра

— 139 —

— Очевидно сам Адлер пали!... — Али од куда улази у одаје ? — Узео је кључеве из благајне. — Онда што ми да му спасавамо Фабрику, кад је он пали? — Ко ће нам наредити да снасавамо ? — А шта ћемо сутра јести? Оваки узвици и плач жена орио се у збијеној гомили од две три стотине људи, немоћних иред несрећом. Одиста, спас је био немогућан. Скупљени гледаху, окамењени, пожар који се местимице појачавао, а местимице тек почињао. Фабрика престављаше чудну слику. У облачној јесењој поћи видело се неколико огромних зграда, чаробно осветљених. Из сваког отвора на зградама лизао је црвени пламен, као буктиње. У главној згради, која беше у облику потковице, на левом је крилу горео четврти спрат, на десном — приземље. Све одаје централне зграде осветљавале су гасне светиљке, при којима се видело брзо кретање разбоја. У дворишту, обливеном црвеном, све јаснијом светлошћу, стајаше огромна гомила људи пренеражених, кунући. Жагор људских гласова пратила је хука, тутњава и зврка машина. Сваким тренутом огањ се појачавао; зидови од зграда скоро се нису ни видели од дима и пламена. На левом се крилу запалио кров, на десном се огањ попео на први спрат и куљао кроз прозоре. У дворишту све видније. На једанпут жагор престаде. Све се очи унреше у главно одељење, још недирнуто. Тамо, на другом снрату, при светлости гасних светиљака, указа се огромна сенка човечја. Сенка је ишла .напред и назад, а гдегод се задржала подуже, тамо је часком постајало видније. На разбојима иаграђене тканине, подлога напојена машћу, дрвени оквири машина: све се то палило необично лако. За неколико минута други сират главнога одељења беше у пламену. Сенка се човечја појави на трећем спрату, пређе га лагано и опет је нестаде. До мало је опазише у највишој одаји, на четвртом спрату. — Он је! Он је! — повикаше. Сад је цела Фабрика у огњу. Из стоваришта памука куљао је пламен као из вулкана, под облаке. Из свију прозора на десном крилу вио се дим ипламен; на левом крилу се кров угињао и пуцао. Окна прскаху и звонећи излетаху у двориште. У неким одајама, под тежим машинама, нроламала се подлога. У сред паклене хуке, кише варница, облака дима, над морем пламена који је у главном одељењу обузео све спратове, у највишој се одаји јасно видела људска сенка. Ходала је мирно, без журбе, као шгдзорник кад надгледа раднике. По некад стане на који од многих прозора и гледа — не зна се да ли на скупљеиу гомилу или на, двор! У том с огромним треском паде кров левога крила. Тренут после сруши се други спрат деснога крила. Огромни снонови варница посукташе у вис. Види се као на дану.

У стоваришту се иамука проломише од једном два спрата, и гомилу радника посу киша врелога пепела. Поста загушљиво. Неке машине у главном одељењу ночеше чудно да шкрипе, на послетку да се изврћу. Услед смањеног отпора замајни се точак парне машине обрће махнитом брзином, производећи тиме глас налик на ®ијук. Видови нуцају, на, једном месту паде димњак, а рушевине од њега долетеше чак до ногу скупљених. У главном одељењу дим и огањ заклањају по некад четврти спрат, на коме се видела човечја сенка, како мирно иде дуж осветљене одаје. У гомили јекну крик ужаса, неналичан људским гласовима. Гомила поче да се таласа, да виче, да показује на нрозоре . . . Од Фабрике гаса долете потмула јека. У ода,ји четвртога спрата гасни пламенови блиснуше и — угасише се. Ватра се појави у димњацима тлавнога одељења. Ватрешта цела зграда и с праском грома паде неколико тавана. У дворишту поста тако топло да се гомила иовуче. Точак на па.рној машини окреће се све лакше — стаде. . . . У Фабрици, још пре једнога часа богатој и живој, неограничено влада огањ. Чује се пуцање упаљених греда, трештање зидова и тежак пад гвоздених делова од машина. Адлер, чувени индустријалац и несаломљиви поборник борбе о живот, зарадивши за дваестак година милионе, добровољно се сахрани њиховим рушевинама.

Талас кривде се вратио. С ПОЉСКОГА Лазар Р. КнежевиЂ

* * а колико да си била У очима мојим пала, Кад те сретох једног дана Душа ми је задрхтала. А у вече плакао сам, Плакао сам — не знам зашто Сећао се прошлих дана И теби сам све опрашт'о. У минулу прошлост пренет Умрлу сам љубав снев'о ; Осудио себи самог, А тебе сам сажал>ев'о . .. А сутра ме зора буди, Да ми душа јаву сазна: