Нова искра

Да садашњост видим своју Колико је бедна, празна. За бригама свакодневним Корацима журим брзим. О, да знадеш у том часу Колико те опет мрзим . . . 1001. Влад. Станимировић

ИЗ ТРАВЕ И ЖБУЊА од ј- ^ Дра ј ^ад. ј Лазаревиђа унце је упрло своје топле зраке на сушну и жедну земљу; безбројни пољски цветови сагли су своју главицу под жарким зрацима ' његовим, а све што није могло да сноси јару половине летњега дана иотражило 1е склониште у шумскоме хладу. Била би нема тишина у ово доба дана да иије једне класе животиња која баш у то време највише истиие знаке свога живота и која од ране зоре па до мрклога мрака и од црне ноћи до беле зоре цврчи, зуји, кврчи и то највише кад небесна звезда најјаче опече. — Та весела класа огромни је свет инсеката. Њихову за-довољству или жудњи, срдњи или благостању« добро дошла је и светлост дана као и тама ноћи; оии су вазда готови да одговоре својим осећајима и да даду више живота ирироди и забаве нашем уху, јер шта би вредела и најлешна цветна ливада кад би на њој владала гробна тишина, кад се не би чуло оно многобројно и разнолико брујање, онај за нас неразумљиви говор који ко зна колико скрива осећања у себи. За нас је све то карактеристика лепшега дана. Оно је један део појезијо у природи, без које би она била и у летње доба онако исто сумориа као и на полутамним зимским данима. Ми не можемо у летње доба да коракиемо цветном ливадом а да нам уши готово не заглуну од силних гласова и звукова који се дижу из траве и са жбунова или и са врхова високих стабала. 'Го је хаос разноликих гласова, сваки са својом нарочитом задаћом и циљем. Истииа: и мелодичност и јасноћа гласа, па чак и израз душе у песми особине су тица невачица, и ову неоспорну истину нико до данас није одрицао, али се не може одрећи ни инсектима извесна мелодичност или бар одређеност тонова који никако не вређају наше ухо. Стари су народи поклањали много пажње гласовима и тоновима инсеката, па чак су се дивили „песми" обичне цикаде (великог цврчка) којој ни најбољи њихови песници нису лггедили жице своје лире у хвалу њихову. Кад су дакле Аиакреон и Омир могли са усхићењем хвалити цврчање и благословене цикаде, коју љубе Музе и Феб, давши јој несму умилну — онда је вредно да се и ми мало позабавимо музикалним продукцијама извесних инсеката и њиховим значајнма. На првом месту истиче се питање: од куда у инсеката вокалне (гласне) музике кад они немају органа за

то? Инсекти производе своје гласове и тонове на два начина: спољним или унутрашњим органима. За ово последње удешене су ваздушне цеви или трахеје у инсеката, о чему ће доцније бити речи. Али у главноме: ми разликујемо у инсеката три међусобно различна звука,: глас, тон и шум. Глас је онај израз звука који се производи органима за дисање; тон постаје међусобним трењем извесних спољних делова па телу, а шум је израз звука који се не може музикално одредити а постаје на разне начине. Али сем овога има и више варијација, нарочито код буба, са којима ћемо отпочети своја посматрања. Многе бубе, као год и опиокрилци и двокрилци, зује, као ннр. жујке, /уубретаре и т. д. Ово зујање постаје услед брзог кретања њихових еластичних крила а висина тона зависи од величине дотичног инсекта или величине његових крила, али знатно утиче и број крилних замаха извршених у извесноме времену. Тако на прилику собња муха учини у секунди до 330 замаха, обична зоља само 110 у истоме времену и отуда је зук у зоље дубљи, а ако број замаха спадне, као нпр. у лептира купусара само на 9 замаха, онда већ се и не чује ништа. Јелењак зуји дубље него друге мање бубе. Али има буба које производе доисга праве гласове, као нпр. жујка кад хоће да полети. Тај њен потмули глас производи се трептањем једног малог веома финог језичка на уласку у ваздушну цев; та,ј је језичак прирастао само једним својим крајем за ушће ваздушне цеви а остало је потпуно слободно и тренти при излазу и улазу ваздуха а нарочито при лету кад је струјање ваздуха живље. Сем зујања има још и других звукова од којих ћемо одмах споменути куцање, којии се служе извесне бубе у које спада и позната буба мртвачки сат. Још из давнашњег доба давало је куцање ово бубе повода разним празноверицама и неоправданим душевним узбуђењима, што је у иеколико и иојмљиво зато што се ово куцање иајјасније чује по тишини а то је поглавито ноћу, кад су обично празноверици наклоњени људи још много пријемљивији за свакојаке Фаитастичне утиске, а то куцање међутим није пишта друго до дозивање мужака и женке. Овај тон може сваки да изазове кад подражава куцању саме бубе, која му на то одговара куцањем, а производи се ударањем чела и предње ивице вратнога штита о какав тврд нредмет, што се но ноћној тишини сасвим јасно чује као одмсрено куцање часовника. Оем ових има буба — које може сваки лако да посматра јер их има свуда — и које су, бачене на леђа, у стању да се одскоком попово дочекају на ноге, а ове им због своје краткоће не би помогле да се из тог неприродног положаја врато опет у природни. Оне то чине помоћу извесних згода које се састоје уовоме: на предњим грудима имају ове бубе једну подужу назатке окренуту бодљу која као клип продире у једну подубљу избаченим ивицама оперважену јамицу. Кад дакле на леђа окренута буба хоће да сгане на ноге, она повије тело тако да само предња ивица вратнога штита и врхови тврдих крила додирују под и у томе се тренуту јасно види споменута бодља. Затим повије тело нагло назад и свом снагом утера бодљу у јамицу; а услед овога полеђина вратнога штита и врхови крила снажно се одупру о под и овим напрасним одупирањем одскочи тело у вис и обрне се тако да се дочека на ноге. При утеривању бодље у јамицу чује се јасно пуцкање, које се чује и онда кад какву од тих буба ухватимо а оно хоће да се искобеља из наших прстију.

- Ш —