Нова искра

— 142 —

(стигме), на којима, као поиекад и на самим цевчицама, има финих запорница у којих су ивице претворене у врло Фине гласнице или језичке, као гласне листиће. Кад ваздух нагло нагне кроз њих, они онда живо затрепере и потпомажу оно зујање у бумбарева, пчела, обадова, мува зукара и т. д. Од јевропских лептирова зна се само за мртвоглавца да даје гласа од себе. Дуго се није знало којим начином он производи свој глас, докле није иреовладало мишљење да то бива овако: у средини његова тела има један мехур са завршетком при крају једњака; обе половине сисаљке не склапају се потиуно, него остаје између њих један нроцеп и кроза њ насилно изгоњени ваздух из мехура производи оно зујање које је једино израз лужде и невоље, судећи по оном жалосном пиштању, а и што се иначе никад не чује него само кад је лептир у великој невољи. Како је друкчија песма кад непобедна моћ љубави или радости изазива разне звуке. Па и самим неким инсектима није непозната иесма љубави, а у тој се песми најбоље разуме једно велико племе из реда иравокрилаца. У њих је само мужак музикалан; и тако мали пољски Дои Жуани маме женке својом музиком или песмом. Ко хоће, може са мало више пажње да посматра ове интересантне музиканте, а тим пре што је сваком познат онај мали скакавчић који при нашој шетњи нољем сваки час одскаче испред наших ногу. Он је обично скривен у трави или често стоји на самој стабљици и са највећом озбиљношћу привлачи своје дуге ноге скакавице преко обе стране тврдих крила и тиме изазива познато зврчање. Он је иеуморан и у стању је да ваздан гуди. У скакаваца је справа за тонове овака: гудало су јаке бутине задњих ногу које пмају на равној унутарњој страни, близу ивице, једну истакнуту жицу, а на њој има 85 — 100 заоштрених, кретљивих зубаца, ■ Ово сићушно зупчасто гудало живо гуди преко једне оштре уздужне жице на крилима, и она је оно што је метална жица на музикалним инструментима, а тако потресена и дрхти — и то је у њих жица звучалица. Ма да је ова музика по себи монотона, опет зато није иеинтересантна, јер гуде небројени гудачи час вишим а час нижим тоном, час сграсније а час слабије, и као да свима овим варијацијама управља њихово осећање. Од скакаваца најбоље је као музичар познат велики иољски зелени скакавац, који често улеће у наше станове а чује се у лето врло често и ио нашим баштама. Његово јасно зврјање доста доприноси иојезији иољскога живота, као што доприноси вечерње звоно у далекој дољи, глас ирепелице из траве или песма славуја из жбуна, и жуње са грања. Инструменат, којим се овај скакавац служи за своју музику, сасгављен је од једне провидне издигнутим ивицама опточене опне на крилу и једне мрке жице звучалице на другом крилу. Ова жица гуди својом храпавом турпијастом површином нреко поменуте опне — добоша — и брзим трењем производи тон „цик, цик, цик" који се тако брзо једно за другим понавља да се све слије у једно ситно звечање. И у иоиаца (грилида) су крила једини гласни орган; од њих су најпознатији иољски иоици, зрикавци и ровци. Мужаци у ових инсеката имају мрка крила укрштена на пљоштим лођима а близу корена има на њима видних пољаца опточених јаким ивицама. Једна од ових ивица на доњој површини крила истиче се као права жица звучалица. Брзим превлачењем једнога крила преко оштре ивице — жице — на површини другога крила, чују се

јасни и одвојени тонови „кри — кри — кри", и тако иде дубоко у ноћ. Кад се једно крило замори, онда долази друго на ред. Оасвим је друкчији апарат у цикада — велики цврчкови — који се на пуиом сјају сунца далеко чују по густим шумама и високим стаблима. У њих су улази (стигме) у ваздушне телесне канале узани пролази са танким разапетим опницама, које затрептавају кад ваздух продире кроз улазе. Осим тога иза њих има једна повећа дупља са јаким оквиром, на коме је разаиета једна опна која одмах трепти како затрепте и оне опиице на улазима; и тим потресима или трептањима (вибрирањем) постаје оно позпато цврчање цикада, које се у нас тако често чује а нарочито у шумовитим местима. У пољима бање Брестовачке чује се готово са свакога стабла звучно цврчање обичие цикаде. Ми смо са пеколико потеза изнели непотпуну слику тонова и гласова у инсеката, али нам изгледа, да би била још непотпунија кад не би бар само споменули и чему служе сви ови звуцн; да ли су они међусобни споразум између инсеката, или су само задовољство или су једино љубавни мамци? Ово је питање тешко, али није баш сасвим неразрешено. Ми знамо да је људски говор давање знакова језиком, а можда се некад, кад човек још није умео да говори као данас, служио знацима и нокретима онако као што се данас служе неке животиње а нарочито инсекти. За ово да наведемо само један пример. Кад каква зоља напђе гдегод на мед, она одмах одлеће своме друштву и мало затим долеће читав рој зоља на мед. Тако исто раде и мрави а јамачно и други неки инсекти. Где ово саошптавање мимиком ма из којих узрока није довољно, ту је притекао у помоћ глас или тон. Ми смо ово обоје иапред споменули, али се сад морамо дотаћи истакнутог пнтања о значају гласова у инсеката. Гласови се највише чују у дружбених инсеката т. ј. који у друштву иду за својим потребама. Мало пре смо наговестили мимичио саопштавање зоља и мрави, а сад напомињемо да се у дружбених инсеката зукањем, или каквим другим гласом или тоном, позива на збор илн ради иотребе њихова особеног иачина живота или због иолних односа. У нролеће први излетели бумбареви зову зукањем остале на расцветало жбуње; у мраку један комарац својим писком зове друге; у неким бумбарским насељима трубач - бумбар буди цело друштво својим зукањем. Понекад су гласови и пискања у нужди као нпр. у муве кад се заплете у наукову пређу или у ухваћеног лептира мртвоглавца. Оио неуморно кри-кри-кри — нопаца песумњиво је зивкање женке у лепој поћи летњега дана. Врло је вероватно да гласови у животиња, били они ироизвођени унутрашњим органима или спољним, морају имати некаква значаја за њих; они су на сваки начин за већи део животиња израз ма каквог душевног покрета. Висина тона инсектних гласова може се малим вежбањем веома лако ухватити, али је теже одвојити висину гласа од тона или шума који се производе трептањем крила. Један природњак (Б-г Ландоа) прикупио је и музикално изразио иеке гласова и тонове. У мува зукара креће се зук између с, <1, (Н$, сГз, ћ, I, — а тон крила је с или /'; у пчеле је глас а, Јг, с преко лииије а тои крила је дгз, а — и т. д. Најпосле скреће пажњу на једну појаву о којој сваки може лако да се сам увери. Наши обични комарци купе се о летњим вечерима у ројеве и зује у висини тона е или с1, и кад се тај тои пева у близини таквога роја опда па један мах цео рој пада на певача. Ово сведочи двоје, једно да