Нова искра

— 148 —

тонови и гласови елужо за међусобно мамљење а друго, да је сдух у инсеката добро развијен па чак и музикално. За ово последње навешћемо потпуно оверен пример. Један инсекат због свога гласа назван катидид показује да има музикалнога такта и хармоније. Еако сунце седне одмах почиње њихов оркестар са кати—дид—хе—дид — а то је њихова инструментална музика, али пре почетка удешавају се тонови, управо држи се „проба" а кад се она сврши онда тек цоо хор почиње једногласно своју музикалну иродукцију, па кад један кор са једнога стабла ирестане, онда прихвати други са другога стабла, и то иде тако паизменце целу ноћ. Сем тога опазило се да се, кад нока цикада удеси своју несму, искупе око ње читави ројеви других инсеката и из њихова понашања види се да их музика привлачи. При цврчању сгоји цпкада на стаблу главом окренута на горе, а у полукруг око њене главе поређани су слушаоци инсекти и слушају њено цврчање које за, њих мора бити да је велико уживање те се диве вештини цикадиној.

Ветру акви те беси гоне, те се распињеш тако, Очајни ветре луди, игго се ваздухом носиш ? Каква те сила тера, те нам огњишта рушиш И снажна дрва стара к'о слабу траву косиш ? !... Зар су ти људи криви што су те вечне силе Еолу страшном дале да га покорно служиш, Да дољом плача горког пред собом пустош шириш И наша плодна пол^а сликама грозним ружиш?! Одби се ветре од нас. Пустиње иди тражи. Где се мир сталан пружа, где никад нема људи. Са ово мало срца, што нам је судбина дала, Страшнији један оркан раздире наше груди. Борски

Из живота чика јГБубина П . Љ Љокојии Љубомир II. НенадовиЛ — Чика Љуба, нарочит је тип у нашој литератури. Баш због тога и мислим да је веома потребно прикупити што више ситница из његова жнвота, да би нам он, и као човек, био тако познат, како нам је познат као књижовни радник.

Изиосим за сад ову прву руковет, остављајући да за кратко време спремим и другу. Напомињем, да још ноколико оваких ситница има штампаних у „Вранкову Колу" или „Стражилову" [не сећам се добро], чини ми се од г. Срет. Пашића, и у „Подгорју", листу што је прошле године излазио овде у Ваљеву, од г. Аксе Јокића иорезника и од потписатог. I Познати наш нолитички борац, омда парох у Бранковини, поп Марко Петровић упита чика Љубу: — Кад ћете јодном доћи и до нас ?!. . . — Е, онога, оче Марко, кад вам дођем нећу се вала више 1ш враћати. У Бранковини су сахрањени сви Ненадовићи, па је чика Љуба овим одговором хтео ваљда. рећи, шта ће сад тамо, кад ће иначе по смрти вечито бити ту! II Кад је лежао болан, зовнуо је свог синовца Добривоја, и показујући брдо, на коме је Ваљевско гробље, рекао му: „Никако у оно брдо!" Нијо дакле желео да буде погребен у Ваљевском гробљу. Своме свакидањем другу др. Ђоки Видаковићу — и ако је нерадо о смрти говорио — казао је једном идући иа купање, да га, кад умре, сахране на једној коси, поред самог Граца, под ону велику крушку. „Леп је изглед одатле, моћи ћу вас бар гледати кад идете на купање!"... Но чика Љубу ипак су сахранили у Бранковини, јер су сматрали, да он није говорио за Вранковину само из велике скромности. Синовац му Добривоје вели, да је чика Љуба овако размишљао: „Шта ћу ја међу оне кнежеве и војводе ?! Они су мачевима ио крви писали а ја мастилом дрљао но хартији!" III Није имао обичај да оно мало иоваца што има а никад није имао много — носи у нарочитом новчанику, већ је сав иовац распоређивао но свима џеповима: „Ако се изгуби из једног, неће из свију!" Остатак у бакру, који никад није могао бити велики, остављао је увек у левом џепу од прсника. Навадила се унучад чика Љубина од синовца му Алексе, те су увек претресали чики тај џеп и кусур узимали. Чим јутро, они улете у собу и грабе се. џакајући, око тог кусура, а чика Љуба у кревоту да умре од смеха. Та дечја ларма и отимање чинило му тако задовољство, да је после карочито осгављао пара у том џепу. По неки пут, да искуша и превари децу, метне у тај џеп само сребро, али деца неће да узму, већ нлачу: — Чика није оставио кусур! IV Од сво унучади највише је волоо ирвенца Алексина: Јакова. У свачему се бринуо за њега и звао га моје дете. Сва остала деца Ацина, — Ацина су деца; само је Јаша његово дете.