Нова искра

_ 147 _

јаршиекој школи на, острву Халки а затим на универзнтету у Атини где је довршио богословске науке и иоложио исиите са научним степеном Магистра богословља и одликован орденом Христа Сиаситеља. За време ратова 1876., 1877. и 1878. год. бивао је комесар војних болнида. По ослобођењу Врање био је администратор тадашње Врањске епархиј о. а за тим је отишао опет у Атину да доврши школовање. 1880. године Господин Фирмилијан као синђел већ је био наставник у нашој богословији у Београду и предавао најважнији предмет Догматичко Богословље. Године 1881. био је арви који је у Србији положио ирофесорски исиит. По паду пок. Митрополита Михајила био је биран и нуђен за Митрополита Ераљевине Србије, али се није примио. Доцније му је нуђена катедуа Жичт Еиискоиије, али се и тога положаја није примио. Волео је остати на положају дотадашњем а да изађе на глас као велики бранилац каноничког стања у цркви.

лијан одмах се радо одазвао и тој мучној и тешкој служби., оставивши браћи она сјајиа места у отацбини, која су њему била иамењена а сам жртвовавши себе на разне и тешке подвиге у смерности млађега и пониженога.

АрлезиЦанка а1.рнсмзе оаџрет

Манастир Студеница (по фотографији Географског Завода Велике Школе)

Покојни Митрополит Мраовић, поштујући карактер и рад Господина Фирмилијана, ироизвео га је за протосинђела а затим и за Архимандрита. Краљевска влада изабрала је Архимаидрита Фирмилијана за проФесора Веронауке и за дворског свештеника Краљевићу Александру и поверила му управу Богословије у којој је ректоровао више година са нохвалним успехом, установивши: Јавна иредавања у Богословији и Фопд сиромашних богослова. Господин Фирмилијан није се никада бранио од послова, већ на против одазивао им се и прихватао их с онаквом марљивошћу каква свештенику нарочито доликује. Тако он је био члан управе: Друштва Св. Саве, Црвеног Крсга, Друштва за улепшавање дунавског краја у Београду, Друштва сиротне и напуштене деце, Друштва за подизаље цркве Св. Саве, Просветног Савета, Свештеничког Удружења, Монашког Удружења, Уредник „Весника Српске Цркве" и написао је и штампао више од 150 табака о научним богословским стварима. Кад је потреба била да Србин пође и у Америку (Чикаго) и у Турску да послужи интересима своје цркве и народа: Господин Фирми-

својом широком мрком Фасадом неправилио испрсканом, и затим, сасвим горе, својом таванском ветрушком, ижљебљеном точкићем за дизање жрвања, и са неколико снопова мрке сламе који су стрчали... Зашто ми је та кућа пала у очи? Зашто су ми те затворене вратнице стезале срце ? То не би могао рећи, а међутим од ове ме је зграде језа иодилазила. Сувишна је тишина била око ње. . . Кад се пролазило, пси су лајали, морске кокоши бежале су без ларме. . . У кући ниједног гласа! Ничега, чак ни лупе папуча. Да није белих завеса на прозорима и дима који се дизао са крова, мислио би човек да је како ненасељено место. Јуче, баш је избијало подне, враћао сам се из села, и, да бих избегао сунце, ишао сам дуж кућњих зидова, у брестовој хладовини. На друму, испред куће, слуге су ћутећи довршивале товарење сена на једне двоколице. Вратнице су биле остале отворене. Пролазећи бацих један поглед,

а 60 д0 села А °ђ е ' силазе ^ и из М0 Ј е воденице, пролази се крај једне сеоске куће саграђене к Р а Ј ДРУ ма У диу ЈЗД 001, великог дворишта засађеног брестовииом. То је права кућа провансалског домаКина, са својим црвеним цреповима,