Нова искра

148

а видеХ у Дпу ДВоришта, како ее држи рукама за главу, налакћен на камени сто, једног великог старца, свег белог, у врло кратком капуту и дроњавим чакширама. Застадох. Један од људи рече ми сасвим полако: — Пст! то је газда . . . Такав је од како му се сину десила несрећа. У томе тренутку ирођоше мимо нас једна жена и један мали дечко, у црно обучени, са дебелим позлаћеним молитвеницима, и уђоше у кућу. Човек додаде: — . . . Газдарица, и млађи брат долазе с богослужења. Иду сваки дан у цркву, од како се дете убило. А! господине, какво очајање! . .. Отац још носи покојниково одело; не може човек да га наговори да га скине... Ђи! хајд! Ееша! Двоколице се нокретоше да пођу. Ја, који сам хтео да више дознам, затражим од кочијаша да се крај њега поинем, и ову причу која раздире срце дознао еам горе, у сену. * Ввао ее Жан. То беше диван сељак од двадесет година, невин као девојка, темељан и отворена лица. Како је био веома леп, све еу га жене гледале; али он је само једну у глави имао: неку малу Арлезијанку, сву у кадиви и у чипкама, коју беше једном еусрео у Арлу, на тркалишту. — У кући, с иочетка, ову везу нису са задовољетвом гледали. Девојка је сматрана за неозбиљну, а и родитељи нису јој били из нашег краја. Али је Жан свом силом хтео своју Арлезијанку. Говорио је: — Умрећу ако ми је не даду. Морадоше попуетити. Гешише да их по жетви венчају. Тако, једног недељног дана у вече, у кућњем дворишту, породица је била при свршетку вечере. Готово је било као на свадбеној гозби. Испрошеница није била ту, али се за еве време пило у њену част. На вратима се указа један човек и затражи да говори с газда Еетевом, само с њим. Естев се диже и изиде на друм. — Газдо, рече му човек: ви се спремате да своје дете ожените једном превратницом која је две године била моја јараница. Што вам рекох, доказујем: ево писама! . . . Годитељи за све знају и били су ми је обећали; али, од како је ваш син тражи, ни они ни лепојка неће ме више . . . Ја сам међутим драгао да после тога она не може бити ма ког другог човека. — Добро! рече газда Естев када је загледао у пиема: уђите да попијете једну чашу мискв.*) Човек одговори: — Хвала! тужнији еам но жедан. И оде. Отац се врати унутра, хладнокрван; заузе поново своје место за столом, и вечера се весело заврши.

*) Мизса.1: вино од миришљава грожђа. Пр.

Тога вечера, газда Еетев и његов син изидоше заједно у поље. Дуго су осталп ван куће; кад се вратише, мајка их је још чекала. — Жено, рече домаћин, приводећи јој сина: пољуби га! Несрећан је .. . Жаи није више говорио о Арлезијанки. Међутим само је њу волео, на чак и више но икад, од како му је беху ноказали у туђим рукама. Али је био и сувише поноеит да што каже. Сирото дете! то га је и убило. . . Понекад би по целе дане проводио у каквом углу, немичући се. Други пут би опет, бацајући се на посао као бесан, радио земљу за десеторицу. Дође вече, он ухвати нут за Арл и иде таког све док при заласку сунца не угледа варошке витке звонаре. И онда се врати. Никад није даље ишао. Видећи га таког, увек снужденог и самог, укућани већ нису знали шта да раде. Бојали су се какве несреће. Једном, при столу, рече му мати, гледајући га очима пуним суза: — Па добро! Олушај, Жане, ако је ипак хоћеш, даћемо ти је. Отац, зарумењен од стида, обори главу. Жан даде знак да неће, и изиде. Од тога дана промени он сасвим свој начин живљења, претварајући се да је увек весео, не би ли разуверио своје родитеље. Поново га виђаху на игранци, у крчми, при жигосању говеда. При гласању у Фонвијеју, он је водио Фарандолу. *) Отац је говорио: „Оздравио је." А мати је вечито била у страху, и више но икад лебдела је над својим дететом. . . Жан је епавао с млађим братом, сасвим близу одаје где су неговали свилене бубе; сирота старица намести себи кревет уз њихову собу. Могла се и ноћу наћи око свилених буба. Дође и Свети Јелисије, жетелачки празник. У кући велика радост. Било је најбољег печеног меса за цео свет и кувана вина као да је у киши нападало. Затим жабица, ракетли, и пуни јасенови вењери од бојадисане хартије . . . Живео Свети Јелисије! Да изгину играјући Фарандолу. Млађи изгоре своју нову блузу. И сам Жан изгледао је задовољан; хтео је и с матером да игра; сирота жена плакала је од среће. Око поноћи одоше да легну. Сан је био целоме свету потребан. Жан није спавао. Млађи је доцније иричао да је целу ноћ прејецао. Ах! кажем вам, био је добро уједен! Сутра дан, у зору, чу мати где неко нређе трчећи преко њезине собе. Имала, је као неки предосећај: — Жане, јеси ти? Жан не одговара; он је већ на степеницама. Мати се брже боље диже: — Жане, куда ћеш? Он се пење на таван, она се пење за њим: *) Рагапс1о1е: цровансадска игра, налик на наше коло. Пр.