Нова искра

152 —

Гогоља" (тамо). За тим се прелази на комедију „Ревизор" и казавши јој садржину, вели се: „Гогољ .је овим веселим делом стунио на оно поље, на коме у Русији јопгг нико пре њега није делао и после љега опет је морало остати остављено, будући да нико није тако точно познао и тако вегато описао друштвеност мале вароши, јер је ова најбољим руским списатељима скоро страна, и они воле да познају салонски живот ивигае кругове" (тамо).—За „Чичиковљеве дугађаје или мртве дугае 1 )", погато је препричана главна садржина, вели се: „ Ово блуђење новог славенског Одисеја на руским колима, која појета сравњује због њиовог неуморног касања са брзим напредовањем руског царства, сачињава главни садржај овог посве одличног дела које је у Русији исто тако примљено, као гато су у своје време примљене „Париске тајне" у Француској и Немачкој. Нека је странка обожавала то дело, и Гогоља је прогласила за највећег појету прошлости и садашњости, а међутим пријатељима класичне школе никако не бијаху по ћуди ове — као што вељаху — из пања истесане слике, ова хомерска описивања, којима се противило њиово мишљење по пристојности новијег времена. Али ипак „Мртве душе" остадоше мила књига свију класа народа, јер ти Чичикови, ти Носореви, ти сентиментални властели, који се од месечине и Француски романа ране, а своје мужике немилостиво злоставе, ти смутљиви лењивци, који са сваким у љубави живе, а овамо са сваким кавгу замећу, ти су тако јасно и добро описани, да би ји човек прстом могао показати и руком ји опипати, па ипак су у новести начинили женијално уметничко дело ..." (стр. 234. и 240.) У „Седмици", 1855. бр. 11. под натписом Руска кнтжевностЂ у одељку 0 Гогољу вели се: „Изображење онога у човечијој природи, што се не мења, и к томе са свима разликама народних сгихија и ®орми, после Жуковског и Пушкина припада у Руској књижевности Гогољу" (стр. 81.). А за тим, пошто је одређен значај и правац нрве двојице великих руских песник за Гогоља се каже: „Али изразити у вегатачким делима потребу свога времена, изобразити обичаје, страсти, сенке карзктера ненормалних — то допаде Гогољу." И споменувгаи све крупна имена у развитку руске књижевности, истиче се оно у чем је највећа снага и заслуга Гогољева: „али у дубоком описиваљу живота с тамне стране његове палму првенства ваља дати Гогољу" (Тамо). 0 свести Гогољевој о његову књижевну раду вели се: „Дела Гогољева показују, да је он своју ствар добро испекао и зрело промислио" (Тамо). То, пак, доказује се сликама из живота, који црта Гогољ: „Тако у Гогоља мати, која не може да се нагледа двојице својих синова, која их прати и благосиља на службу, није ли идеал материнске љубави и нежности? Или, Еозак, одан својој вери, који свето држи завет, па кад треба каштиговати сина, који је учинио неверу, уетупа за мало осећању очином, не показује ли дубоко познавање човечијег срца ? Не дивимо ли се множини кратких, али верних слика људи, карактера, варогаи и села? А уздисаји који се кадгато отимају из прсију спиеатељевих, ниеу ли нам сведочанство, да је он сам патио ради својих слика? Зар се ми једнако не дивимо Тациту и Јувеналу за оваке слике? Или зар у Фон-Визину, у Грибоједова. делу „Горе отђ ума," у Пушкина у „Оњегину" не видимо исту онаку лажност, а пустоћу живота? Газлика је г ) ( ( Душа» овде значи (( мужик», руски сељак, а према томе мислимо, да би сраски аревод овога натаиса трвбало да гласи: „Мртви мужици или руски сељаци."

само у томе, што се Фон-Визин смеје својим особама, Грибоједов ее на њи љути, Пушкин открива ране нокваренога ерца; а Гогољ рисајуКи мирно своје тпие, и иретварајући оно што доиста јест у бисер вештине, и сам тужи. Смех, на који он натерује, заслужује да се иореди с лиричким ефектом. — Ова је хумористичка слика простога живота карактер делима Гогољевим '); он ее разликује особитим хумором од оеталих списатеља, који се нодударају с њим у нравцу и који су једнаки ио таленту. У њега дубоко осећање и особита Фантазија подоста су подложени аналитичком уму, који евима сликама даЈе необичну мирноћу и вериост. У њега радња тако нам природно и просто иде иепред очију, као што у животу бива. Гогољ заборавља еамога себе, он ее еели Фантасијом у спољашњи свет. Отуда је у његовим сликама и карактерима дивна јасност, одређеиост, личност; у њих се са свим слаже оно што доиста јест са идеалности, а то је цељ красне вештине. Међу немачким списатељима од те струке прославише се Ж. Пол, Рихтер и ХоФман, с којим поређују Гогоља; али хумор онога првог љуби чудеса, а хумор другога ствара особити свет од утвара, коме недостаје одређеио рисовање и пун колорит. Пре се може поредити Гогољ с Дикенсом, који својима верним и живим сликама обичнога живота усхићује. Унесавши у руску књижевност нову хумористичку стихију Гогољ стече у Руса литерарно значење. — И ту је но нашем мишљењу граница књижевних заслуга Гогољева" (81—82). За тим говори о разлици уопште у уживању између забавне гаале, и карикатура, и „уредног развијања високих предмета", какви су Омирови, Софоклови, Шекспирови и Гетеови, па онда вели да ни језик Гогоља „није без мане". Сноменувши достојанствену дикцију Жуковскога, вештачки, жив стих Пушкинов и лак, живоетан а прост стил Карамзинов, за Гогољавели: „ватрене речине наилазимо Гогоља", па онда наставља: „Али ми бисмо били неираведни, кад бисмо тражили од сиисатеља све иогодбе иоетичног савршенства; будимо им захвални на оном што нам остављају 2 ). Гогољ бијаше веран својему позиву и ои свргаи све, гато су му допуштале да сврши еиле, које му одозго беху дароване... Гогољ је еписатељ самосталан, особити дар. Њему допада трудни и неблагодарни део литературе — хумористично опиеивање живота с тамне стране његове; и за вештачко обрађивање тога дела заузима он почасно меето у руској књижевности. Идеална његова описивања лица и. карактера, кад се е овога гледишта сагледају, јесу верна, у развијању књижевних појама јесу према времену, а дубљином осећања јесу претежнија од оваких послова других списатеља. Покрај свега тог, дела Гогољева немају онога, што би још довршило да она буду вегатачка и пародна, а то је красни и класични слог. — Литературне заслуге Гогољеве нигда ее неће у Руса заборавити." Нема потниса. По свој прилици превод је, или слободна прерада, као и иоменути некролог од 1852., само што бих рекао да ће ово бити с руског, на који извор упућује реч „литературне" у последњем наводу. У „Даници" за 1866., а у чланку Руски Театар говори се на стр. 492—494. и о Н. В. Гогољу. Поеле говора о Грибоједовљеву „Горе отг ума" каже писац тога

Ј ) Ово ми истичемо.

2 ) Ове речи, пале у нашој књижевности пре без мало пола века, истичемо ми као устук савременој нам критикастрији, која иде често тако далеко, да и гшсцима на завршетку књижевничке каријере замера на оном, што они више не могу мењати, као што је: правац њихова књижевнога рада, избор књижевне врсте, о којој се баве итд.