Нова искра

- 231 —

Зову се „здравице". Млада из ових дана весеља вади много добити и заснива из ових сво.ј вдастити иметак, јер као мираз она не носи у нову кућу ништа, сем своје хаљине и по коју краву; често се догоди, да њезини родитељи узимају и новац од зета. Млада носи сваки дан воду сватовима да перу руке а сваки гост баци по који новац у посуђе. Обичај доиумта младп да се пошали са сватовима те им сакрије опанке, капе илп ножеве, које морају откупитп за новац одређен од друштва. Осим тога обичај захтева, да последљи дан здравица сваки сват дарује младу за уздарје неким новцем за поклоне, што их разделе сватовима кад се ови опросте. Еум и младожења

си таква, ја ћу тп ћуд умирити". Уз ове репи замахне према аој руком, чупне је за косу или удари или чак и гурне ногом, да не би обред био иука Формалиост. У онште не доноси Морлакињама па ни женама е отока, ако изузмеш грађанке, никакву срамоту, ако их бију њихови људи. У околини Дрниша невеста мора, кроз једну годину, да пољуби свакога рођака који дође у њихову кућу, и после тога не треба им више вршити ову дужност, као да је тобоже несносна њихова прљавост томе крива и презирни начин којим" с њима поступају људи. Они их не спомињу никад, кад говоре с отменом личности, а да не кажу: 0 вашим допуштењем". И најизображенији Морлак,

Марта Идеална (жена) Офелија (Хамлет) Госпођа Хана Квапилова, чланица Народног Позоришта у Прагу

носе их на сабљама домаћину, који их по реду поклони сватовима, а то су обично кошуље, мараме, капе, рупци и друге ствари мање вредности. Ови свадбени обичаји исти су код свих Морлака и мало су различни од обичаја у сељака на отоцима, у Истарском приморју и у Далмацији. На Вларину, отоку у близини Шибеника, скине стари сват сабљом венац с главе невестине, чим се спрема да оде са својим човеком. На отоку Пагу обичај је мање опасан, али не мање суров. Кад се спрема младожења да одведе своју младу, почну му набрајати отац и мајка невесте, претерујући, сва зла својства своје кћери. Тада се окрене младожења својој невести и каже: „Кад

кад му треба споменути жену, каже: „да простите, моја жена". Насдие1;, н за њим Јапиз Раппошиа, примећу.ју, да се, ако има у кући вигае кћери, никад не удаје млађа, сем ако је старија саката. Смегано је што Фортис изводи талијанску реч „ з^галагго" (гозба) од српске „здравица", мпслећи да су здравице исто што и гозба. Исто тако и навод из Св. Јеронима, ко.ји пигае Јовинијану: „У нагаој покрајини сматрају злочинством хранити се телетином", нема никаква посла са обичајима Морлака, јер су се ови барем сто година после смрти Св. Јеронима у Далмацији населили и њима никако није забрањено хранити се телетином, Што се ово ретко догађа, томе су узрок економне