Нова искра
- 155 —
-
СРЕЋД Не говоримо о срећи за којом жудимо, не говоримо о њој! . . . Срећа је као тичица . . . лако ее уплаши. Чекајмо мирио, не говоримо о њој, не миелимо на њу . . . Чезнимо за њом у дубиии и тишини срца свог, али сакријмо ту чежњу пред мислима својим. -Јер срећа је као сунце иза облака: часком провири, засија, али се опет сакрије за облаке. Не зовимо срећу; не гинимо за њом, не боримо се за њу; чекајмо је као деца, која сањају о Божићу, да ће Исус доћи до њих и донети им дарове, па га очекују тихо, пуни страха и нестрпљивости. Тако је чекајмо. Ако мора доћи, доћи ће. . . Али не идимо јо.ј у сусрет. Срећа је као сунце, о којему сања цвеће које цвати само један дан .. . опо је чека, јер ие може да јој пожури у сусрет. Ако је дан лен, доћи ће сунце; ако је небо пуно облака, — цвеће узалуд чека! Тако и увене не угледавши сунца. У вече, у часу смрти, шануће то цвеће: узалуд смо отварали чашице своје према небу, сунце није дошло . . . Чекајмо срећу ћутећи . . . срећа је срцу оно исто, што је сунце цвећу које цвати само једап дан . . . Ако мора доћи, доћи ће . ..
Не говоримо о срећи, за којом жудимо, не говоримо о њој . .. плашљива је гсао малена тичица. Превео Владоје С. ЈуговиБ Јосподпн који чкнк доБрочкнства I хЈесење хладно вече. Киша уситнила и пробија и срж у костима. Вода цури из дрвета и камена .. . Сиротица дрхти под стрехом без вечере ... Господин је добар па је шаље у крчму на вечеру. — Господин је учинио једно доброчинство. II Јесења хладна ноћ. Еиша уситнила и пробија и срж у костима. Вода цури из дрвета и камена .. . Сиротица дрхти пред крчмом без преноћишта.. . Госнодин је врло добар па је води у свој стан на конак. — Госнодин је учинио и друго доброчииство. III Јесење хладно јутро. Кигаа је уситнила и пробија и срж у костима. Вода цури из дрвета и камена.. . Сиротица дрхти без наде . . . Госнодин је сушта доброта, па јој пружа нешто новце и шанће јој, да је неће заборавити. — Господип ће и даље чинити доброчинства. Београд. М- М. УСКОКОВИЋ
Ј^јернстјерне Јјернсон
по немачком
(свршетак)
ве године доцниЈе јавља се он с повом драмом: „ Еп ЈМШ". Може ли бити већег контраста? 1872. г. даје нам драму из живота сродњег века, а 1874. год. драму са свим савремену! Тиме је Бјернсон учинио врло добар избор, јер је изабрао материјал који свакога мора привлачити, и у том свом раду изнео је такве мисли о реФорми на трговинском пољу, којима објективаи гледалац није могао одрећи правилност. Од тога времона изгледа, као да је добио нову снагу: необичном лакоћом стварао је драму за драмом, а и у нриповеткама својим и романима ширио је нове идеје. Хтеднемо ли да окаректеришемо његово огромно делање у то доба, наићи ћемо на једну мисао, која се крнје иза сваког његова рада као јак савезник у свима питањима, а то је тежња, да све животне односе испуни духом истине и моралности, те да на тај начин створи нов, бољи живот. Он неустрашно показује на недостатке. На свима пољима: и у трговипи, и у новинарству, уставу, браку, васпитању... свугде открива лаж и ставља јој на сунрот, као идеал новог живота, истину. А праву истину нашао је па пољу савремених иаучних открића, чијем се изучавању са младићским жаром одао у својој четрдесетој години. Учења Дарвинова, Миљева,
Спенсерова ватрено .је бранио, извлачећи из и.их консеквенце за своја учења о васпитању; исто је тако ватрено обарао стара веровања и застареле погледе на брак и женип ноложај у браку и захтевао јасност и истинитосг у свима људским односима. Уметност је сматрао за најбољи пут којим се може утицати на масу. Његов пеуморни рад на драматском пољу, беседнички, па новинарски јако нас осваја, јер има у себи нечег детињског, пошто не може у себи да задржи сву ону масу новог знања које је стекао, већ се труди да то и другима саопшти. У овој другој периоди његова рада, — која с првом не показу.је никакву материјалну везу, — постале су драме: „Банкротство", „Уредник", „ Краљ", „Нови систем", „Леоиарда", „Рукавица" и „Изнад наше моћи" (I. део 1874.1888. г.) и оба велика романа: „Ваставе су исгакнуте иуграду и улуци" (1884.) и „На Божјем иуту" (1889.), а иећемо погрешити, ако у ову периоду убројимо и други део драме „Изнад наше моћи", и ако њен завршетак већ задире у трећу. Исто тако долази овамо и духовита комедија „ГеограФија и љубав", која третира женско питање, постајући тиме готово нехотице сатира на брак, чију суштину чиии нескривени егоизам мужевљи. На тај начиц