Нова искра

— 156 —

ова је комедија допуна „Норијер је у обема истакнута мисао, да муж требај више да се обзире на душевни живот женин, која је нешто више но служавка но вечном уговору. Најзад, у ово доба пада и драма, која је изазвала многе дискусије „Павле Ланге и Тора Парсберг", чија је јунакиња свакако најсавршенији женски карактер који нам је Бјернсон дао. Није нам могућно, да на овом месту аналишемо оне миогобројне драме из друге периоде; рећи ћемо само толико, да нам се чини, да се од њих „Леонарда" и „Нови систем" још и данас могу давати; али то не смемо тврдити и за драму „Краљ", која јо најсилнија и најоригиналнија у литератури, али која није за нозориицу, нарочито због својих интермеца у облацима, са символима који се не дају лако разумети. У тој драми изгледа, да је назвао „ Сивим" моћ традиције , дакле оно што Ибзен назива „Аветиња" т. ј. оне силе од којих се човек најтеже одваја, почињући нов живот. Исто тако не ћемо улазити у разматрање драме „Рукавица", у којој се страсно износи мисао, да оба пола треба да се нокоравају једноме моралу. Ово тражење није никад играло озбиљну улогу у јавпом животу, већ ће и на даље осгати типична доктринарна теза, која хоће живот да уреди но општим моралним нринципима, не водећи рачуна о стварности. Јовг мање можемо говорити о драми „Изнад наше моћи", те нам тако за разматрање из ове епохе остају само његова два велика романа „ 1.)е1: Ларг ра ћуеп уећ ћаупеп" („Заставе су истакнуте и у граду и у луци") и „На Божјем путу". У првом роману изнео је Бјернсон своје мисли о васнитању: Тома Рендален и његова мати нредузеше, да у својој малој норвешкој варошици оснују школу за младеж — и то само за девојчице — у којој ће се радити само по модерним принципима. Овај први део романа није ништа друго до просто нолемисање о васпитању. У граду и у луци истакиуте су заставе, када конзул Енген, моћни вођ реакционарне и лажовске партије, уобрази да је победио оне смеле борце за напредак; ну, тај му се триум® у последњем тренутку изјаловио и свршио врло бедним поразом, — дајући тиме наде Рендалеиу који је при свршетку романа од једном открио да је заљубљен: „Да, да, истакнуће се заставе и у граду и у луци, али ће сада битв знак победе нанретка — његове победе!" Оа правом могли бисмо узети, да је у овом делу Бјерисон хтео нарочито да истакне, колико верује у учења Дарвинова и Тенова. Ово је скроз тенденциозап роман, али он има у себи толико лених месга и тако фино израђене карактере, да га не можемо уврстити у категорију обичних тенденциозних романа. Главне личносги у роману нису баш савршено оцртане, али су за то споредне личности до најмањих ситница разрађене, нарочито девојчице Тора, Нора, Мила и Тука, које човек не може лако да заборави и мора се дивити оном фином нсихолошком инсгинкту, којим је Бјернсон оцртао духовни живот девојчица у доба њихова развијања. У романима „На Божјем путу" и „Рагнији" шиба ои кратковидно поетупање правоверних богомољаца који, вођени својом догматиком, нод извесним околностима без икаквог обзира уништавају људски живот, стављају човека ради примера на муке, приповедајући у исто доба чисто и племенито човештво и да живот треба удешавати по своме моралу. Овде стоје .један према другоме: вера и модерне нриродне науке, нашавши своје нредставнике у пријатељима Олу ТуФту, који је посгао пастиром, и Едварду

Калему, лекару. Као жртва сурове себичности црквеног морала иада Рагиија, Едвардова жена. Она је, нре но што се венчала за Калема, била удата за право чудовиште од човека, за гомилу моса која је од заразне болести ослепила. И покрај таквог човека венуло је ово дивно, нежно створење. После муж,евљеве смрти ожени се њоме Едвард, који нре тога није имао с њом никакве интимније везе и ако је већ одавно силно волео. Али враћајући се из Америке — за Бјернсона унек идеалне земље напретка —- увиде он, да се у Норвешкој такав брак сматра за нечастан. У почетку се обоје храбро упуштају у борбу, ну Рагнија, најзад, ипак подлеже. Тек над њеним гробом измире се оба непријатељска табора, дајући прилике Олу да потврди, да су Божји пугеви увок они којим ваљани људи иду. И у овом роману, поред главних недовољно оцртаних карактера, стоје споредни, који нас својом пластиком очаравају и поезијом усхићују. Овде ваља убројити и две приповетке Бјернсонове: дивну новелу „Прашина", једно од његових најбољих дела, и чудновату причу „Авесаломова коса". Улазимо у трећу епоху. Као мото над њом могли бисмо ставити реч „Баћогетпз." Ове „Бађогетиз"-драме биће права об.јава рата свему ленстиовању и позив на озбиљан рад, а у исто доба и епилог његову раду, као и код Ибзена. Обојица повлаче суму из свога рада, само на разне начнне. Велики усамљеник, који је свој живот провео у скептицизму, погледа на свој живот с горком резигнацијом: „Доцкан је, ако се хоће живети, чак и после смрти!" Док Бјерпсои још дрско узвикује, вођен својом несаломљивом вером: „Још није, треба се само кренути!" Живот пун рада и благослова карактерише Бјернсона. Он није створен за практичног реФорматора, али у толико више за силног подстрекача. Кадгод је хтео да се умеша у политику, није имао среће, јер се често одушевљавао и таквим идејама које је немогућно било извести, али је при свим тим тежњама својим имао пред собом висок циљ и чисте смерове. Мп можемо жалити, што он као народни и социјални недагог стављаше у засенак уметника који се крио у њему, и што због тога иије створио никакво право уметничко дело, али ће нам ипак целокупна појава његова без икакве сумње давати доказа, да имамо пред собом једну од највећих личности новијих дана. М.

Његово Величанство Краљ Петар I. — Историјски догађај од 29 о. м. довео је на срнски престо новоизабраног Краља Петра I. Једнодушност при избору и радост целокупног српског народа ујамчавају нову еру Краљевине Србије. „Нова Искра", која је већ била у штамни и готова, могла је унети у овај број само лик новога Краља, који сад шаље у српски иарод са најоданијим узвиком: Живео Петар I Краљ Србијо! Дубравка (сликао Влахо Буковац.) — Год. 1894. наручи г. Влаху Хрватска Влада да јој изради за декорацију у сали њезина Министарства Просвете и Црквених Послова један збир портрета дубровачких великана — из прошлости и садашњости. Такав посао свакако није био ласаи. У издању Мартикиниа, у Дубровиику, биле су