Нова искра

- 261 —

ЈГоноћно даворје* }

Стојник.

I. одруг сата пола ноћи прође, Шуми борје поноћно даворје: »Ој Давори моје село равно...

Ој Давори моје село равно, Синоћ си ми допануло рана, Пре земана, пре суђена дана!

Пре земана пре суђења дана, Изгоре ти гора Даворија, И у гори срне и соколи.

Ој Давори моје село равно!

!«

Ми^дорад М. Петровиђ.

^о вјечито хоће да жквује, мученкк је овога свпјета

игде се ваљада не може тако згодно применити она лепа песникова изрека да „ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета" као на примере које ћу сад навести. И збиља, ако изближе загледамо живот оних великих људи, што су својим умотворима и изналасцима унапредили културу, изменили и побољшали живот и обичаје — видећемо, да су велика већина тих великих и ђенијалних људи, били у истини прави мученици, и да је тек у данашње доба суђено, да не само велики изналазачи, но и она ситнурија, што проналазе и усавршавају сиграчке и разне дрангулије, — које Нордау згодно назива „уличним индустријалцима", — могу да живе од својих изналазака и да се чак богате. И збиља, данас већ судба изналазача наје тако жалосна као што је некада била, јер данас изналазачи добијају разна одликовања и повластице, ко.је скупо продају, или их сами експлоатишу, и постају на тај начин богати људи, а покадкад и милионари. Треба се само сетити кад је пре десетак година овладао Паризом „кри-кри", и кад је та епидемија прешла и у остале крајеве Европе; па икак, то танко метално парче, које је савијајући се нуцкало, донело је њеном изналазачу лепу сумицу преко 100.000 дииара, те га тако осигурало за цео живот. И зар не изгледа чудновато кад упоредимо богаћење због једне спрдње и багателе, и сетимо се славног песника португалског Еалдврона, који је протериван, апшен, и за кога је — кажу — његов верни слуга црнац ноћу просио, те бесмртном песнику давао да не умре од глади. Па Томе Дела песника опера, који је живео у 18 веку, и морао

*) Из циклуса песама под називом »Поноћно даворје* пуштамо у овај свезак само једну. У идућим свесцима доносићемо их редом док се цикдус не заврши.

дању да лежи у кревету, Јвр ниЈе имао панталона; за Жерара де Первала причају да. је све своје рукописе носио у за се, јер није имао стана да их остави, и најзад нагнан сиротињом обесио се. Није боље прошао ни славни песник Борнс (Вигпз) који је болан, преболан молио да му се издаје цела она злехуда платица, коју је имао за све време болести, да не би умро од глади, и кад му то није учињено, он се обрати на свог издавача, коме нузгред пошље једну песму из својих младалачких успомена. Издавач му ношље пет Фунти стерлинга, али и тај новац не добије бедни песник, већ његов кројач, који је претио, да ће га, ако му одмах рачун не исплати, стрпати онако болесна у затвор. Мирже, аутор „1^ т1е <1е 1а Воћбте", да не би умро од глади, морао је чеето пута ићи у болницу. Дању није могао никуд излазити, јер иије имао ципела, а ноћу излазио је и то у чарапама. Тако су ето живели многи ђенијални и талентовани људи, мучили се и пропадали; док они велики људи који су се прослављали са својим изналасцима често иута морали су својим животом да плаћају своју ћенијалност. Позната је жалосна судба римског изналазача стаклета, који је јадник мислио да ће добити награду од тиранских царева за свој изналазак, и како је се преварио. Римски самодржац Тиберије дао је аудијенцију изналазачу који му је донео на поклон једну дивну „вазну" од стаклета која се не може сломити, која је се могла савијати и ковати. Покушаји чињени на тој аудијенцији са „вазном", која је бацана и лупана, па ипак остала читава, испали су на жалост као што треба, — дивно. И тај тако леп изналазак, бацио је у озбиљну бригу римскога деспота, а и како да не забрине глунака на престолу човек, који има такав ум да може да мења мртвим