Нова искра

— 185 —

Красно! О, сугра ветра ће бити. Дугачак облак, ко џинска риба, Лежи над брдом; сутра ће лити. Махнити дуси јуриће хучно Кроз јеле, кланце у дб ка људма. А кукавица и овде кука, Ласте се вију и ваздух режу, А дан се светли полако буди. (Хајнрих отвора очи и укочено иосматра Раутенделајну) Сад стругат' репу, донети воде. Служавка сад сам, посла је много. Пламене драги, помози, хајде. Хајнркх (у безизразном зачуђењу) Ко си... реци... ко? раутенделајн (брзо, зесело, непринуђено) Раутенделајн. Хајнркх Раутенделајн ? То име не чух. Али те негде доиста видех. А где ли само? раутенделајн Гбре, у брду. Хајнркх Тако је, јесте. У ватри, јези... Онде те сањах; сад... опет сањам. Чудни су снови/ Мој дом је ово, А на огњишту пламен се вије; На одру свом сам, болестан смртно. Ово је прозор. Гле, ласте лете; Славуји песме вију у врту; Јоргован, јасмин миром миришу. И све то видим, осећам лепо. Ево, у ткиву свог покривача Кончиће видим... гле! и чвориће. Па опет сањам. раутенделајн Сањаш? А за што? Хајнрих За то, јер сањам. раутенделајн Да л' је баш тако ? Хајнрих 0, јест! Не! Јест! Не! Шта зборим? Спавај! «Да л' је баш тако?* ти питаш мене. Како је — нек је! Ил' сан ил' јава: То је. Ја видим: јеси и живиш. Буди у мени ил' изван мене, О душе драги. Нећу те за то, Душин ми створе, волети мање. Остани само, остани само! раутенделајн Докле год хоћеш! Хајнрих Па ипак сањам! раутенделајн Ал' пази: дижем ножицу своју, Гле потпетицу! Црвена, је ли?

Сад: ево лешник. Ево га држи Кажипрст с палцем. А погле сада: Хајде под пету. Крц! Ето прште. Да л' и то сањаш? Хајнркх А Бог ће знати, раутенделајн Сад пази даље. Ево ме к теби, На одар седам. Ту сам већ, видиш, И задовољно грицкзм свој лешник... Да л те стешњавам? Хајнрих Не. — Ал' ми реци Порекло своје и ко те шаље? ИЈто ћеш крај мене, кад ето сломљен, Громуљак јада — свршетак стазе За мало чекам. раутенделајн Драг си ми, — за то. Порекло своје не знам ти рећи, А исто тако ни : куда идем ? Баба ме Жбунка у трави нашла, А кошута ме одоји млеком. Брдо, муљ, шума — кућа су моја. •Кад ветар свира, хуји и бруји, Кад замауче ко дивља мачка Кроз ваздух радо чиграм се, вијем. Смејем се, кличем — а одјек јечи ! Водене, блатне и шумске виле Грдтом се смеју. И зла сам врло: Гребем и гризем кад се разазлим; Ко ме наљути — нека се пази ! Па није боље ни кад ме штеде, Јер сам по ћефу : сад зла сад добра ! Увек онако како ме воља. Ал' тебе волим. Не ћу те грепсти ! Ако ти хоћеш, остаћу овде, Али још боље : хајд'мо у брда, Служићу верно. Показаћу ти Где су карбункли и дијоманти (У прагтратајним јамама леже), Где је аметист, топаз и смарагд. Све што зажелиш — учинићу ти. Ма да сам лена, пркосна, своја, И непослушна, злобна — што хоћеш: Куда ти оком, увек ћу скоком, Чак и пре жеље рећи ћу : хоћу. И Баба Жбунка.... Хајнрих О, мило дете, Реци ми : ко је та Баба-Жбунка ? реутенделајн Баба-Жбунка ? Хајнрих Да. раутенделајн Зар је ти не знаш ? Хајнрих Човек сам, — слепац.