Нова искра

— 190 —

Ту се покугаало и са неком интригом; али је она и остала у нокушају, неразвијена, неизведена, са очигледвом наивношћу драмског разумевања. Ћата је промашен момак; одавна је завиљашио мустаће а цуре га и не гледају као прилику. Но гледа он њих, а нарочито Љубицу, сестру Радојеву, ћерку имућнога Кузмана Смиљапића. Еј пусто, да му се увалити у Смиљанића добро, Но, не иде. Проводаџије не могу ништа, молио је и преклињао и саму њу, а оиа нн у нос! Он онда узе претити нарагра®има, и ви се надате де ће се ту замесити сплетка, која ће њему, као власти, доћи под нож. Међу тим су те сплетке најпростије врсте, без икаквог драмског значаја. Ђата шаље Милојицу, заљубљеног у Раду, да украде чарапе Радипе и да се у њима покаже, не би ли јој тиме приморао оца да је да за њега. (Овде је писац начинио пометњу са именима, те помиње Кузмана као оца те девојке Раде, а она је Потропијева кћи). Ћата, тако исто, потплаћује сарошину Тиосава, да украде јаглук Љубичин, те да он, ћата, после пропарадира пред опом групом што игра и пева, као да га је од Љубице добио (г. Стапковић је особито јасио изразио Тиосава). Овај чудновати начин задобијања девојке могао би се употребити само онда, ако би и девојка била у договору, те још само да сс родптељ склони, да не пуца брука. Овде, на нротив, Рада не мари ни да чује за Милојпцу, а Љубпца грди ћату пред свима и назива га лоповом. Па јога чуда, нико се не нађе ни да осумњичи девојке, нити се појави она позната пакост сеоска. Но сви устагае на ћату као на белу врану и Љубица моли брата да убије неваљалца и лопова. Али се спрема и ћата и ено га где са пушком врља по потесима. У трећем чину је зора озарила воденицу Радојеву. Вилиман ћата, са пушком у руци, диже со иза једног гумара. Чекао је сву ноћ на Радоја, да га убије. Али ето свиће Ђурђев-дан, ето гмиже народ, ето вредних помељара, да им не иде празник у штету, а ето и оних беспосличара Станкових, чује им се песма и весеље. И ћата сад мора да се уклони, да одложи до мрака. А ово, што ће га сви видети са пушком, не мари, јер је он власт и искочио је у извиђај или, на премер, због потрице. Навалише они весели момци и оне раскалашне девојке (бар их тако нагае глумице представигае), дође и биљара, да их поучи гата ће са кореном од омана. Вегае ти ту доста пуста разговора; те Радоје, те Рада, и Кузман и помељар, сви се потрудигае да гато више боја на слику натрпају. Нежне даме београдске носкпдаше руке са очију или угаију и збринугае бригу због оне пушке ћатине. Али јес, ко ће дочекати да сесмркне! На пољу се, ваљада, већ у велико разданило, а ћата те на исто место. И као да већ није био ту, и као да му мало пре није било згодније, чим дође рече: Пао си ми шака! Долијао си! Ви нисте веровали да је ћата бага Вог зна какав јунак; али чујте га како је хладан, присебан. Бага му не бије срцо, нити му се буни мозак, ото га све испотекар кроји и умује, како ће сербез бити кад се ували у Смиљанића добро. Испреда он тако и чека на Милојицу, да му буде у помоћи. Та је помоћ тако нејасно изпесена, да је нико нијо могао схватити. Мене су неколики питали да им то објасним, али ја их нисам могао задовољити. Јодва се види да јо он хтео све свалптп иа наивног Милојицу, па да једном и његови иараграФи завреде. Да ли је тај Милојица требао доћи с пугаком, да лп он пуцати ? не зна се. Покајао се Милојица, изгризла

га савест, неће са ћатом нигата да предузима, чак није заборавно да донесе оне украдене чарапе и да му их баци пред ноге. Сад пастаје борба, између њих, најпре борба уверењима, а затим и телесиа, јер Милојица брани да Вилиман не убије Радоја. У том и момак Радојев донесе пугаку. Но ћата уграби и иснали, али не погоди. Онако љут прети, узе пугаку и оде. Могли су га ова тројица сковитлати и премлатити, али њина младост није тако убојита, као обично у сеоске младежи. А гато га и дирати, њему је друкчије „Урис урисио", и Вог ће греганика пустити да оде на двадесет корака, те да га громом сможди. Вило је повања и у трећем чину, али нам ова „срценарајућа" сцена, жељна еФокта, поквари све расположење. Пођимо за то у четврти чин, тамо ће бити и играња и повања, а бићемо и на свадбе позвати. Биће и јастија и питија. Варенике и вина за старце, и лимунаде за играче, и каве за Манојла; на коју се као кмет навадио, и пива, „благородног пића", за г. учу (Апатема га с господином!). Слави Петронијо и отегла се совра у порти. Настаје пиће: и слави „за тврде славе небеске" и за „часних крста и крсних имеиа" и „у име свете Тројице." Ређају они тако чашице (не запазих како је пиво г. учино одмицало!), а унаоколо младост игра и пева. Пева и совра: Многаја љота! Ту је попа (њега не зову господином) да благослови. Г. уча пева ону славску. Ту су и Фирауни, да цивилизују коло. Рекао бих пишти и цичи ћемане, као гато се то згодно вели за циганско свирање, али ви добро знате да то не свирају она два, три одрпана скакутала, но да се то извија из оркестра. И ја онда нећу да чиним нигата на жао нагаем композитору, тим пре гато у сали видим нагае прве музичке уметнике'. Оваква славска и саборска расположења таман су згодна да се људи пријатеље. Ето Манојла (онога што је пигаман на каву), има сина Милоја. Тај је Милоје био против Радоја, па је одустао; волео је Раду, одустаће и од ње, кад му понуде Љубицу богатога Кузмана. Попа је тако предложио, па нека је са срећом! Оде попа и даље у проводаџилук, а ту му не гине небугаен жућак. Кузман има Радоја а Петроније Раду, а за њих се и зна да се пазе. Нека је и то са срећом! Расположење све веће. Чак и пиво отвори еглен, те се иначе ћутљиви г. уча бага лепо понуди газда Кузману за старојка. То је ваљада оно „учинити чест"! А младеж јаком игра и пева. „С младости ми додијагае", као гато би овде рекао Лик Утјегаеновићев. Нека је са срећом и свргаетак, да се и они једном одморе од играња и иевања! * Ако иозоригано дело из нагаег сеоског живота има једину задаћу да пас упозна са ногањом и музичким мотивина, иромашује са свим своју сврху. То онда може куд и камо боље изводити Веоградско Певачко Друштво. Ту бар код костимираних чланица не морамо силом замигаљати сеоских девојака, нпти се погато по то уносити замишљу у друкчији стваран живот. А ми у драми, или ако хоћете баш и слици, морамо имати овај стваран живот, све оно што га продставља, што га сгвара, са акцијом која је видна, са обележјима јасним и са смислом. У овој слици чак нема ии боље одређеног локалног упознавања, које би својом особеногаћу могло изазвати драмски интерес. Потера и Ђидо на пр. ма да су слаба дела у драмском смислу, оскудна акцијом и не израђена у пуној целини, имају бар јасне локалне одлике. У младости нема ни довољно Шумадијо.