Нова искра
- 299 —
Обрааовању и подизању српеко жене из народа посветила је ова племенита Српкиња до сада пуних педесет година!... Њезин рад је савршено рационалан, он се развијао органски, из корена: живои речју и делом, а нипошто теоријом и нњигом. Цвет који пиче из овакога корена није вештачки и неће никад увенути, јер је пун животне снаге.... Јединствен је начин њезина рада, јединствена је то појава не само у нас, него можемо рећи и у наиреднијих народа!... А колико ли је јада ублажила, колико ли је суза утрла њена увек пружсна десница!... Ово је само летимичан поглед тога огромног рада од педесет година. Меродавни су позвани да у једну целину скупе тај рад који је расут по разним лисговима
и календарима. Тек тада ћемо имати праву слику тога рада, која ће уједно бити и слика нашег породичног и друштвеног живота тога времена. Каква је, пак, била породица и какав породични живот ове жене, најбоље се може видети из госпођиних речи, које је написала у својим успоменама: „Ва све што сам учииила своме народу — ако сам у ошпте што учинила — имам да захвалим својој племенитој мајци и своме узор-мужу, који ми је био вођ на путу живота..." Ето чиме се ова племенита жена одужила своме народу, ето чиме је задужила и све нас да јој, нриликом њезина педесетогодишњег рада, искрено захвалимо и пожелимо још доста година њезину плодном и родољубном животу. с.
Дрмморкмње
X ледам сиње море Сам на немом жалу. У дубину модру Тоне мисб пуста. Мислим : ту сам стиско Њену руку малу, Ту пољубих једном Шена мала уста.
1. Као звезда Сипао је сребро Месец са висока; Ћутала је она, Ал' су мени зато Казивала много Два гарава ока. Ја јој шаптах тихо: «Ал' те волим злато !*
У ноћној самоћи Видех како звезда Падајућ' засину За час, па је покри ]Зео дрне ноћи. Тако мене љубав Обасја и мину.
2.
Море после олује
ЈГ азмаче се гомила облака, А кроза њих јарко сунце сину, Јарко сунце са стотину зрака, И обасја широку пучину. Ситан бисер, алем-каменови, Осуше се морем узвитланим, И донесе сунце живот нови Галебима белим, рибам' враним. Задар.
Ал' по води још се нижу боре, Мрки знаци минулог оркана; Још се вали сустижу и боре, ПЈуми крај ко душа ојадана. Тако човек, кад му после туге Сине радост, воли живот јаче; Ал' под игом болетице дуге Још му душа заморена плаче. Р ихард Мш^о«лиц