Нова искра

- 300 —

Делмгпоп ЈТавле (одломак из приповвтке „даина ^влвмиш")

I.

еше то уочи рата за ослобођење. Узрујан Вучитрн, надајући се врло мало у своје аге и бегове да ће га спасти општега покоља од разјарене гомиле башибозука, грозничаво снивајући о тренутку када ће иатњи и робовању откуцати иоследњи час, дајбуди за оне који живи остану — имаше још једну свежу новост која обиђе све домове, каве и ћепенке трговачке. Некако у то време беше по налогу Митрополита Мелетија и полиције премештен из Гњилана у Вучитрн понос Гњиланског протопопијата, чувени Дели-поп Павле, који се са својих подвига и прикљученија слављаше по целом Косову као Краљевић Марко. Беше родом из Гњилана, из те крајње тачке Косова, из које се увек иојављиваху одлични Срби у сваком погледу, и ако су прилике у њему од давних времена такве да је чудо што још у њему и има Срба. Док је наш Пећанац прилично лажно побожан, умешан, а Призренац поносит и бујан, готов на смрт кад хоћеш, охол што је син Душанове престонице, дотле је Гњиланац тих, пун родољубља које се крије у дубини срца, пун слоге и огња за све што јс народно. Он ће допустити Турчину да га назове „кавурином", поклониће му се до појаеа, рећи ће му „исполајети, агице", али зато неће допусгити да му црква буде у рушевинама и да му се дете учи у мрачно.ј соби; неће допустити раздор и неслогу и неће се никад пожалити Турчину на Србина. На лицу ни једног Србина на Косову нећеш видети ону искрену тугу за изгубљеном славом и срећом, као што ћеш је наћи у Гњиланца. II. Из такве је средине поникао наш Дели-поп Павле. Изучивши часловац и псалтир у манаетиру Драганцу и Прохору Пчињском, оде у Дечане, где изучи правило, арнаутски језик и очеличи своје срце да целога живота свога не знаде шта је то страх. У игумана Игњатија Прчваре научи јахати бесне коње, играти џилита, пуцати у трку из кубура и смело погледати Турчину у очи, спуштајући руку на Пећски сребрњак... А када сврши своје школовање, врати се у Гњилане, где за тридесет дуката доби епитрахиљ и синђелију на сто и педесет кућа у питомој Морави, те поче да попује онако како се у то време поповало по Колашину, Гогозну и Пештеру. Бело Брдо, ЈПар, Ко«ово, Грачаница сваког дана му напомињаху стару славу Србинову, кадгод би узео житија српских светаца и са сузним очима и стиснутим песницама читао о „Агарјанима и агарјанском цару Амурату", који уништише српско царство баш ту близу Грачанице... Мало овакви душевни тренуци, мало његова природа, мало и Дечанско васпитање учинише, те се он једног дана појави у Гњиланској чаршији на бесном зеленку, са богатом турском онремом, са пуним кубурлуцима на седлу. Беше обукао широке чошне чакшире, огрнуо кратак ћурак из црвене чохе, постављен лисичином, као што ношаху Призренско и Пећске аге и господари. Око појаса припасао мазаљицу Пазарске израде и Скадарске кесе за барут, а о раме обесио дугу латинку. Срби се згранугае, а Турци нададоше у смех: — А®ерим поп-Павле, а®ерим бре, дели! — А што да правимо, агице, време му дошло. — Дошло, бре поп, дошло; ама си делија, те...

аман, аман

Поп-Павле само удари бакрачлијом и зеленко јурну као бесан по рђаво поплочаном Гњилану. — Дели, дели!.. пронесе се као на жици по свима ћепенцима где Турци беху поседали да испијају своје каве и поразговарају о дневним стварима. Нити га позваше на одговор, нити се он промени. Само му остаде надимак „Дели", тако да га од тога дана више није нико друкчије звао. III. Дели-поп се беше вратио из нурије. Сео у великој оџаклији, узео гусле и запевао „Гуговца Станику". Јаворове гусле одјекују и складно помажу јакоме гласу који се час спушташе опевајући како Станиша даје пристанак паши да му поклони тисућу оваца и крилатога вранца, а час се опет подизаше, док не захвати највиши израз. Баш у тренугку, кад хтеде да опева како Станиша дотерује пашу до дувара, па зауставио гудало и спреман да њиме мане преко струна, као Станиша сабљом, на врата се појави слабуњави поп-Трајче. — Благословите, оче! Поп-Павле баци гусле, устаде и пружи му руку: — Благословите, поп-Трајче! И пољубише се, као што је то ред код Косовских попова. — Аман, дели-попе, што ћу да правим ?! Живота немам од ових проклетих голаћа. — Како немаш живота? — Како ћу да имам, по Богу да си ми брат ?.. Коња сам купио, — седло не смем на њега да метнем, но се пребивам на рибицама Призренског самара. Отидем у нурију, крстим или венчам, а дома ништа не донесом. Изиђе проклети син па: „Дај, попе, чарапе; дај, попе, иогачу; дај, попе, наре!" и све ми узме. — А ти не дај, поп-Трајче. — Како да не дам, кад ће да ме убије, и после што ће да ми чини попадија са сиротињом ?