Нова искра

)\риман се свети — ЖЕР0)\ЛС*{1 _ С пољског превела рУ}К)\ Д-ра ј\.

(сВРШЕТАк)

кад би мајушно чедо почело да плаче и виком и дреком објавило бод или досаду своју, Дијоклес је изводио из жица старинског арапског инструмеита дубоку мелодију, коју раздрагани прсти но извођаху никада до сад. Под тим звуцима дете би увек заспало. У његовим очицама огледала се зачуђена љубопитљивост, а на уснпцама расцветавао се неизразни осмех, — осмех према музичким звуцима, према овим бићима радоспим од блеска, или потмулим и страховитим као унутрашњост иетрулелог ковчега; осмех према глатким, светлуцавим, миришљавим стварима без облика, чији се постанак јавља заједно са звуцима... Први осмех цутника према највеКој милини, коју има ова црпа земља... Понекад, када усред дубоке ноћи сеђагае нагнут према колевцн, а пред пламеним зрацима по кутовима се криле сенке као неке чудне птице, одојче је пиљило у ово црне облике. Дијоклес зађе у размишљања : какви ли осећаји прожимају срце његоиа сина? Да ли човек није за њ исто што и сепка његове нојаве... Свакад би пожелео да пз прпкрајка прати, као невидљив сведок, сваки осећај и сваки синовљев уздисај, и да се сам, тешко рањеног духа, моли из даљине, да сви његови утисци и осећаји буду управљени ка сунцу, слично облацима који се раним јутром дижу изнад зомље и вбда. Другог пак дана Дијоклес сеђапго на распростртом ћилиму, док је спавало његово чедо. Од једном изнад детета почедакружи некаква опака мушица. Спуштала се на малено чело, на лице и усташца, на затворене очне капке. Полако сс отворише одојчетове очи. Обрве му задрхташе и поглед пун ужаса поче да прати мушицу. А она кружи око мале главице, као да је тражала место где ће да га пецне. И одједаред стрепња паде на сањиве детиње очи, и прелете му нреко лица као огњена стрела. Дијоклес стајаше мало подаље. Скрштених руку на грудима, тихо шанташе: „Удали се, зла мухо, страшни језиви весниче. За тобом иде поворка утвора, које се крију у сенкама. Уири

у ме жаоку своју! Учини да ми срце малакше и да се умори одцтегобе болова. Нека сваке'; ноћи подглавник мој буде влажан од суза залуду проливених. Нека свака зора, што заруди у области туге, обузме ноге моје, а сутон нека не скида с руку мојих стбгЕ гвоздених ланаца. Нока се као суха трска над водом, кад се по ветру пов8ја, лелуја душа моја под тврдим стопалама судбине, само одмакни од њега, злокобнице, злослутнице!"

И дође жељени дан. Дијоклес продаде кућу и њиве,

којс напаја црпи

Проф. Аж6е у свом атељеу благословени Кеми, и брежне тихе вртове где цвота неранџино и лимуново дрво, где светлуцаве ловорике увоћавају сен, а непомична вавилонска бреза савија над водом прекрасна сгабла и гране своје. Све то продаде у бесцење, а новац раздаде пуним прегрштима сиротињи на обали и просијацима поред врата храмовних. Из неизмернога блага задржа нешто рува и неколико осамарене магаради. Разгласи на све стране, да напушта земљу и да се упућује арапској постојбини. Једног раног освитка утече из долине, носећи сина у кудољним пеленама на леђима. Оде у супротну страну, у крај куда хита сунце,

- 308 -