Нова искра

- 804 —

на запад, у Либијеку Пустињу. — Иђагае дуго, чак доиде где већ иико ие етиже, где се сунча усамљени лав, где понекад претрчи кроз гудуре сен кобаца, и где совуљага хуче у сред глуве ноћи. Ово меето бегае затрнано кргаевима. У њиховој дубини виђале су се сухе јаме, у пола засуте песком. Некада, кроз дуги низ година, од памтивека, гомиле Етијопљана откидаху тамо камен и његово горостасно комађе вукогае конопцима на шкрипљивим колима, да од њега зидају и подижу богомоље и пирамиде. Јога еу зјале дубоке пећине, у којима је Израиљ, сањајући о порФири, јецао под батинама и у непознатом говору евоме проклињао Мизрајим, египатску земљу, земљу невоље. Унаоколо су стрчала мрка узвишења и кргаевите урвине, а даље тамо заборављенп гробови и дуне песка, који се разноси по гаироком простору на крилима ветрова. Кудгод око ногледа •— свугде нага и празиа- нустара, пеековито море, неномично, све сјајно од соли, чим би га озарили сунчани зрацв. У овом месту Дијоклес наиђе палмово дрво, траву и цвеће, извор студене воде и суву јазбину. У њој разастре простирку од рогоза, и на њу епусти дете своје. Од тога доба прође четврт века. Леђа старчева погрбигае се, дугачка брада стиже му до по.јаса, руке му се исугаигае, слух и поглед отупеше. Угашеним оком посматраше Дијоклес сина свога, који га .је већ претекао за читаву главу. Младићеве очи беху црне и дубоке као у матере, а дугачки, узрујани бичеви косе беху као сан који је подсећао на њу. Млади испосник целог свог века, еем оца, није никад видео никаква човека. Живљаху обојица у стенама, као гаакали. Понекад, кад би наквасили доста налмова лигаћа и кад би наплели читаву гомилу плетарија, Дијоклес би узео робу на леђа, те би одлазио у пустињу, не говорећи сину никада, куда је наумио. Еад би се враћао, доносио би намирница и побожних књига. Једног дана, на уранку, рече Јован оцу своме: — „Имадох чудан и диван сан, као да сам био у небесима. Да ми је да затворим очи, да видим сва та привиђења!.. Кад оеетим да се губе из дубине погледа мога, и кад их не могу да задржим, узвик ми се отима из груди. Ложници мојој долажаху и нагињаху ее нада мном чудна створења, гато не личе ни на мене ни на тебе, ма да имају, као и ми, људска тела. Нигсада јоште ја их не видех у нашој пустињи. Коса им је дуга... Код једне прилике бегае жућкаста, али је одсјајивала као удаљени, песковити простор о заходу сунчеву. У друге беше затворена и узбуркана као дим, чији се сгупови лено уздижу изнад влажног дрвета на огњишту. Коса трећега бића бегае црна, бесјајна, дуга, неизмерна, а мамљагае ме к себи као каква огромна јазбина на чијем тлу још никада не бејах. Њихова грла беху округла и танахна, а. гибала се као оно код птица. Ови створови беху оденути у сјајпа руха, која, играјући се око мога одра, откончаваху стидљивим прстима. Онда им сагледах п груди, округле и снежно-беле, сличне јутарњим облачцима, кад их ветар благо износи из ноћ-

них дубина; уста им беху пурпурна, а миришљава као оно нардов цвет, гато си ми га .једном доаео из далека, оданде куда сам одлазиш. Лелујаху се сви ти привиди на својим округлим удовима, лагано, чаробно, као што се лепргаа мирта на ивици извора кад зимски, пустињски вихор стреса изнад нагаег седишта своје гараво иерје. Приближаваху се пак тихо, и са зебњом уздизаху руке беље од млека, те ми посгељу застираху скраетним махрамама. Поздрављаху ме љупким скуиљањем обрва и неприметним треперењем дугих трепавица, а очи поклапаху капцима белим као љиљан, а осутим мрежицом нежних жилица. Њихове плаве или црне очи беху увек, кад год би ее отвориле, оеенчене чудним, магловитим застором. Јарка боја осипала је њихове дивне јагодице без мрље, као кришке гаипка... И онда чух као да лигаће тихо гаушти и чинило ми се да она бића нежно и мило изговарају моје име... Кад их гледах, из усана мојих нехотично отимаше се сањиво, обамрло јецање. Унезверих се и гледах да ли им неће израсги из рамена бело окриље, као што си ми причао да је у анђела... Дијоклес сеђагае ћутећи, заронив главу у руке. На мах плаховито прозбори; — То су биле сотоне! — Сотоне?,.. уздишућим гласом понови Јован, па умуче зачуђен и гледаше преда се погледом пуним бола и очајања. Тада га отац закле да одагна ода ее ове чаробне привиде. Преклињао га је именом Господњим, јер је Господ саревњиви љубавник и отресит и храбар, и еамо храбром створу предаје и поклања љубав своју. Син поверова. Оштрим и честим постом, у којем се одрече и урмина плода, отерао је најзад ђавоље привиде из очију својих, Али не за навек. Уеред мрачних ноћи похађаху га ипак те тајанствене нрилике. Нагињаху се нада њ и пружаху руке... И понекад дању, док би резао у тврдим гакољастим слојевима, у којима су прохујали векови оставили трошне остатке дрвета и окамењеног биља, гробне ложнице за оца и за еебе, — замагљене авети, бајно жуборећи, у цветном мирису, у непомичној типшни, у благом ноћном поветарцу долазиле би к њему. И тада би радио двогубо; дизао и доносио дивовске плоче из далека и њима међашио целу оазу. Тако је упорно радио све док не би онесвегаћен пао... Сунце се уздиже високо и завири у пећину. Дијоклес спавагае отворених уста и очију. Заспао је за навек Након неколико дана, погато се није јавио никаквим трагом живота, син га однесе у камени ковчег на врху кршева и са најнежнијим миловањем и тугом покри га великом, глатко отесаном каменом плочом. Сада бегае сам у нустињи. Срце његово бегае препуно свесне жалости, а дугаа на веки прирасте за гроб на крганим врлетима. Тајна, силна, дубока и непозната моћ вукла 1а је овом камењу