Нова искра

— 805 —

тамо горе, као оно што груда ћилибарска привлачи малену сламку... Иђаше тамо сваког ураика и сваке вечери, те сеђашс замишљен, нун потресености и сете, која. га никад не нанушташе. Али дању, кад се лаћао посла, обузимаху га узнемирене пожуде, и дивље страсти бујаше у њему. Из простора, на који би задржао поглед свој, задахнула га је жудња да иде, да иде далеко, у покрајине куда је одлазио његов родитељ. Млади му дух дрхтао би и узаврео до дна, као оно сиво, сграховито побеснело море, кад у њ удари Фијук северних и јужних ветрова. А кад би небо потавнело и сунце, изгубив блесак, стало као оно љубичасти круг; кад би се сури ваздух иапунио развејаном прашином, гато не може да се заустави; кад би ветар Фијукао и хукао над цриим и пустим местима, онда је Јован желео да одлети заједно с њиме, далеко, на кра.ј света, и не могаде да одоли његовим поветарцима, као ни паучина гато је висила крај пећинске ивице. А чим би се вихор нретворио у самум, у онај страховити дах Божјих ноздрва, а надуте пескуље дизале се из пустињо као танка једрила, прикачена једним крајем за невидљиво стубове облака а другим за земљину дубину, онда из помрчине пећине своје углбдао је ужасне привиде. Чим би ветар беснећи и пушећи се ударао у кршно сломове, привиди отвораху чељусти и из њих буктагае' огањ. Тама, запарна и загугаљива, кружила је над земљом, каогод сотонина крила. Цео би се видик пуиио распаљоном смолом. Мрамор, гвожђе и вода пекогае му руке. Огњени, од сунчане стране узвитлани облаци, стапаху се у крило распламтелог песка, као оно тело, чија су прса округла, рамена слатко раскриљена, а власи, као таласи, разбаругаени по оголићеиом врату. Јован би тада падао лицем ничице на земљу и преклињао очев дух, да му се нађе у помоћи. И само ова светитељска љубав гасила је сотонска привиђења. Она му је будила жудњу за долом, кој^со мора ма кад испунити. Јер, пре но гато је на веки заспао, Дијоклес је наредио сину да створи гато му каже. А он му је говорио: „Кад будеш видео у тихој изворној води да ти је косу покрио бели снег, када ти малакшу ноге, када руке орапаве и кад више не будеш морао сагињати главу ако би хтео преступити праг од пећине, онда напусти ово место и иди, дан и ноћ, тамо гдо сунце устаје." Једном, кад Јован сеђагае крај очева ковчега на кргаевитом врху, тек беше свануло, а његовим очима указа се чудан призор. У почетку му се учини да је то мрља што се озрцала у његовој зеници, да је лав, да је чопор антилопа... Отрча брзо, стаде на гротло своје пећине и гледаше запрепашћен. Његову се склоништу приближаваху суре камиле са дугачким вратовима и расеченим уснама, које жватаху храну. Шљунак је шкриптао испод њихових тешких ногу, под табанима пуним бора и жуљева. Између кривих грбача уздизаху се сјајна седла, а у њима лежаху велелепни, уморни људи. Поред камила вукли су се лено

троми и отежали магарци, носећи аманете; иђаху дивни хатови, танке коже као у човека. Трепташо углачани бакар буздованб; из рамена се спуштаху дугачке, просгране, беле тканине, а у сунцу горело је сјајно, од драгог камења, хладно, тихо, сивкасто оружје. Еараван се задржао у палмовој хладовини, а кад јахачи трком нагоше извору, појави со на мах и некаква другачија поворка. Шест горостасних црнаца носили су на раменима својим паланкин од бамбусова дрвета. Окрлетно ткиво засгирагае дивно седиште, а злаћене кићанке вукле су се, шугатећи, по земљи. Црно робље задржа се за један тренутак. Копрена се ра-

Р. Франгеш Св. Доминик

звуче полагано, а иза ње се промолише црне, сањиве, дубоке, као месечевим сјајем посребрене очи. Очи ове управигае се на Јована... Плаветна ноћ обави пустињу. Јован притвори тешке вратнице свога склоништа и баци се на ложницу. Кад је први сан почео да му склаиа очи, зачу зе куцање. Он устаде и одмаче дрвени подупирач. На нрагу његове пећине стајагае човек. Испосниково срце задрхта, радосни дах глас му одузе. У чаробном заносу учини му се, да је умрли отац сринуо тегаки поклопац свога мртвачкога ковчега и догаао преда њ.