Нова искра

— 306 —

Али овај што стижо, проговори туђим гласом; а глас му је шапутао као оно жубор потока који се прелива по камичцима између зеленог бусења. Јованови прсти стегоше стуб пећине, а огњевити вихор прохуја му кроз главу. Опколи га мирис тихих и бојажљивих речи, као оно мирис ружа, орошених кишом и јасмина који се с пролећа приљубљују каквој усамљеној, заборављеној цистерни. Овај глас говораше: — „Дођох к теби... Кроз далеку пустињу, кроз врели песак, дан и ноћ трчах. А заједно са мном ваљала се огњевита пустињска округлина, те ме је собом затворала. Али ја иђах теби... Веровах да ћу те наћи, веровах у то, сама не знам зашто. Једном само видех очи твоје и твоје поцрнело лице по којем нешто иромиче, нешто лакше од злаћаног сјаја. Како ми се допало твоје руменило, које онда беше исплинуло из дубине срца твога, као оно рана зора што се промаља из сунца које је сакривено јоште иза земљиних ивица!.. Како су ми се допале твоје ноздрве када бурно почеше да дишу врелим дахом!.. Како ми се допала боја твога оголићеног, поцрнелог врата, боја слична црним ружама које ми сваког дана под прозоре моје довози грчки препродавац с оне стране Нила, ударајући сгишане таласе својим јеловим веслима, те буди над водом сањиве пеликане... Видех те само једанпут и од тога доба не могах спавати поред матере своје у узаном девојачком одру. Као некакав силан, осветнички Бог, ти ми нешто оте једним само погледом својих црних очију. Кукасти гавранов кљун не кида тако прождрљиво мало голупче, као што сјај очију твојих, које су ме пресретале и у белим данима и у тавним, незвезданим ноћима... Јован се помаче корак у напред и пружи руку. Хтеде сринути сотону, лупити га у прса., са подмуклим криком, али само мекани шапат, као слабачки лептир, одлепрша с усана његових: — Одлази!... Глас и опет прозбори: — „ Невино дете! Свети човече, који обитаваш у пустињи и не знаш јоште ни за какав порок људски! Бојажљиви уздаси протицаху кроз жиле моје, а замка страха стезаше ми срце... Дрхтах у оном бесаном колебању, јер обожавам све код тебе, па чак и ону свету чедност. У сласти заноса горах од уздаха и бејах сва као оно несхватљиви плам што се вечито и стишава и гаси и вечито обнавља. „Ишчезавала сам као и он. „Срце, узбуркано тајанственим жељама, приморавало ме је да лијем сузе, не знам ни сама због чега, а никаква утеха не беше кадра да их осуши. Храних се живим сузама које, као изворна вода, тоцијаху непребродљиве." — 0 Краљу, што ћеш скоро устати да се уздигнеш из црне удаљености; о, вечити престолу, о, сунце, које штитиш моћне и отпорне, кад ли ће једном да се раздани и кад ли ће да мине превласт ноћи! „Ти, као бајни, дивотни, сињи, застиђени облак, остао си иза мене у далеком простору. Ја већ не осећах

ништа од жалости. Венух у чежњи и бледа, без даха, због неучињених преступа који дремаху у крилу моме, а који су се створили оног тренутка, када те угледах. И ево гле, једне ноћи, заповеди ми некакав глас да идем к теби." — 0, храбри, осуђени, приковани за крст, о Ти што из вечности десницу пружаш пречистим дусима, отисни печат на груди моје! Ти си мој једини Господар и стена моја!! „Чујем молећив глас твој и видим сен појаве твоје. Зашто не приђеш ближе к мени, зашто ми не пружиш руке своје, болне од љубави?.. Грозни мраз обузима рамена моја. Хладно ми је. Отудена .је пусгиња ноћу, јер залеђеним дахом дише. Вар нећеш да ме прпмиш у колибу своју, божји човече?" Јован отвори широм врата, а сам устукну у дубину јазбине. Оданде је чуо како шкрипи суви, сићани песак под кожиим чизмицама и како шушти свилена одећа која је распростирала мирис сличан нежним љиљанима. Глава му паде на груди, а руке у тами саме нађотае кремен. Засветлуца искра и зажеже ланени жижак у каменој здели која беше уљем напуњена. Букну велики пламен. Стојећи иза њега полузатворених очију, Јован чу заношљив, љубак глас: — „Желим да те видим, да те још једном видим! Л.ице ти се мења у светлости ове ватре, као оно трошни кристални пехар. Допусти ми да ти отмем и да сакријем у срце своје сјај зеница твојих, жар што опија као вино са грчких острва. 0, зашто су затворени капци очију твојих!" Тада он диже у вис очи своје и погледа. Усне му задрхташе а из уста његових изидоше лене речи као змија, чију је главу смождило тешко дрвље и камење: — Оче, где си ? Помози ми! „Зашто мене тако умиљато но призиваш? Упј)о си поглед свој на главу моју као о тетиву кривога лука. Оштра стрела која ће из њега да излети, сурваће ме у вечити гроб. Зашто ми пропаст јављаш и зашто си страшан као леопардов рик што се у близини разлеже у дубокој ноћи?" — 0 Боже, дај ми чисто срце. 0 Боже, обнови угодни дух у утроби мојој! „Драгане !" — Ти су дакле сотона?... „Ја сам што и ти. Хоћу да станујем у срцу твом и да течем у крви ж0ла твојих. Да се отиснем у очи твоје и да осганем у њима довека. Зашто ме сотоном зовеш? Зар нисам лена?..." — Л.епе су зажарене очи твоје што их поклапаш љиљановим капцима. Лепе су усне твоје што се развијају слично млађаној ружици. Дивне су руке твоје, што си их чаробним прстићима скрстила изнад главе своје. И дуга коса. Власи ти сливају се са белих рамена на, груди твоје као два таласа, као црне воде... Чело ти је лепше но месечев сјај када лута међу дрветима у ноћној осами. И црне ти веће... Грло ти се крије иза снежних прсиЈу као пролећно небо иза два бела облачка... 0, како миришс