Нова искра

— 807 —

.

треиерасто и китњасто руво којим си оиасала удове своје! Виђах осмех твој у сновима и привиђењима својим. Преклињем те именом, које не смем изустити, остави ме... „На лице твоје паде блесак црквеног огња. Гора кудравих власи одсијава над челом твојим. Гле, засијаше очи твоје. Ти си грозан и студен као Анубов лик, лик мртвачког поглавара. 0, да се може у теби распламтети слободни огањ и да можеш постати као ово ја, пијан од крви што ври и кључа. Пустињски лаве! Жудим да ме зграбиш оваку нејаку као што сам и да ме крхаш удовима својим, у којима су се опружиле жиле препуне густе крви!... Желим да осећам наручје твоје око прсију својих, а око ребара својих дивовска рамеаа твоја што су као варгинална гаума, одакле се виде свиленасти морски вали, што се мазе изнад узрујаних дубина. На усницама твојим, које пеку као распламтели угаљ, уцвао би тада тихи, зли, страховити и драги ми осмејак. Ти још не знаш како мирише ружа усана мојих... Наједном би дошла срећа као изненадни камсинов лахор из тихог обзорја. Намргођене очи твоје, гвоздене очк тигра који је први пут спазио у даљини младу јагњад, онесвестиле би се нада миом... Твој ће поглед постати дуг и примамљив као мирис тубероза, што их је одранила ноћна роса, — Чело твоје узвинуће се нада мном много радосније но ветрић што пирка над египатском земљом, у доба када нестају зимске кише. Обожаваћу огањ који ће букнути у теби бестидним речима што као ножеви срце пробадају." — Ах, речи твоје пробадају ми срце као ледене оштрице! „Дођи к мени! Ти си као багремов цвет, што се ствара из тврде дрвене коре и стоји отворен, сишући тавну ноћ. Ја сам капљица росе, створена само за те. Чуј, како јури крв у набреклим жилама мојим, крв која ме распиње. Умираћеш на срцу моме, да се сваког часа поново рађаш; чим уста моја одахну у усне тоје, душа твоја ући ће у моју, као што пламен у плам улази!..." Јовап у дубини душе зачу реч: — Пламен! То беше очев глас. И још једном понови тај глас: — Пламен, пламен! И подижући очи на њу, Јован изусти: — Ево речи светог апостола: „Који чине оваква дела, биће осуђени на муке свакојаке." Гле само, како гори вечити огањ и пали грешно тело, у којему страст обитава. А кад изговори речи ове, диже десницу и кажипрст метну у жижак огња што је лизао камену зделу. И стајаше непомичан све док му прст не поче да тиња, да се разгорева, да гори. И тек тада, због голема бола, пспосник престаде да осећа насладу од гледања бајне лепоте. А она, видећи шта он чини од себе, од страха се у камен претвори. Онемеше јој усга, падоше низ бедра обамрле јој руке, а живот нагло малаксаваше у лазурним јој очима.

Са јауком паде на земљу. Коса њена, дугачка, миришљава, чаробна коса, разасу се по земљи, а крило јој, седиште насладе и заноса, крхао је маљ неизмерног бола. Врак плама падаше на њено божанско, красно тело. И овако у праху лежаше непомична до освитка. Ћутећи до саме зоре, тако је радио, док не изгоре на десници све прсте своје.

Ов. Перуци Смрт је љубав, смрт је живот !

Онда стаде поред ње и поглед свој, као маглом застрт, обори земљи и хтеде да исируженом руком учини над њом знак крста. Помодреле му усне прошапташе: — Иди с миром Када она ни тада не устаде, наже се да је дигне. Али чим дотаче рамена њезина, виде да је мртва. Оунчани се престо уздиже над удаљеним крајем пешчане пустиње и свемоћним махом разби зеленкасту ноћцу. Госне капљице са листића тражаху од сунца заклона у земљиној дубини и у крунама миришљавог цвећа. Полагано се помицаше сен огромног крша, која као широки плашт заогрну Јованово тело што је лежало пред вратима од пећине. Испосник је спавао.