Нова искра

- 309

и због тога, гато нивб естетски, морални и књижевни у тим песмама не заслужује да се по неке од њих штампају у 10—20 варијаната, у којима су рамичпи највише неколшш сгихови а често и само поједине речи. И доиста, такве разлике и нису од научног значаја, па ма колико стручњаци у звезде ковали ову замашну књигу која је Матицу стала огромних трошкова. Несумњиво је да је било доста скупљача неспремних за овакве послове, јер се у једној истој песми налази раг!,. регР. аскш на Гв, -1а, -1о поред примера на и, V', а то, у сваком случају, није доказ дипломатеке тачности, и ако је главни уредник овога зборника био универс. прошесор Г. Д-р Е. Штрекељ. Пажљивији избор бољих песама уштедео би Матици довољно новчаних издатака а народу би више користио. Рукописи многобројних варијаната могли би се чувати у Матичиној Књижници, те би на тај начин и научари могли доћи до њих ради сво.јих специјалних студија. Пошто-овакво издање народних песама пемају пи Руси, ни Пољаци, ни Чеси, ии Орби и Хрвати — за ме је доказ да је такво издање доиста непотребно, јер да Је оно од каквог већег значаја, јамачно би се академпје ових народа већ постарале да, по угледу на Словенце, и саме отночну такав рад. До сада нисам чуо да је и једна акадомија обратила пажњу својих читалаца на овај нага зборник. Четврта је Матичина књига наставак „Забавне Књижнице". У том су свеску путописи свегатешша Лавтижарја: „Ј словенске браће". У њему износи утиске своје са путовања кроз југословенске крајеве. Опис је доиста и стварно и језиковно занимљив, али му озбиљно замерамо за ону неутољиву мржњу према православним и мухамеданским југословенским члановима. Ово иапомињем да се види како застареле појмове и назоре нуди управа Матичина и клика клерикална интелигенцији словеначко.ј! Бага као и „Дружба Св. Мохора" са путописом „Келмораји" (т. ј. Кб1п ат Кћет), куда су у пређашња времепа одлазили на хаџилук многобројни Оловенци. Овај путопис „Келморајн" написао је један каноиик са црвеним појасом, Д-р теологије Андрија Кармин, који због свог Римског доктората ужива велики глас у Љубљанској консисторији. И ако описује по гатогата гато је видео на своме путу, и ако је употребио три стране да објасни реч „Келморајн", ипак је највећи део путописа посветио опису разних гозби у жупничким и прелатским дворовима и жучном нападању протестантизма. Пета је Матичина књига 10. свезак „Кнезове књижнице". У њему су две приповетке: „Живот и смрт Петра Новљана" од Ивана Цанкара и „Ела" од ЈосиФа Коетањевца. Погато ћемо о Цанкару и његовим најновијим радовима онгаирније говорити, то ћемо разгледати само „Елу". Јосиф Костањевац је писац средње руке, оригиналности не можемо тражити у његовим радовима, јер се он мање или вигае поводи за узорима нагае књижевности. Ела је поштанска експедиторка, које је место добила иосле банкротетва свога оца. И у овом је случају, као гато то чегаће бива, девојка у кући нежењена човека, те се између њих развију љубавнички одногааји који, опет по познатом рецепису, нису остали без последица. У оваквим приликама одбије Ела једног озбиљног нросиоца, јер је осећала сву немогућност и недостојносг свога пристанка. Прича је доста глатко написана, и ако је њена садржина већ више пута препричавана и употребљена. Из инвентара старих приповедачких закона узет је сукоб и борба принципа Добра и Зла. Добар принцип заступа наивни Јосиф који тражи Елу за жену а принцип Зла представља онај поштар код којега је Ела становала и који је обешчастио. Писац врло

лепо црта моменте у којима се Јосиф заљубљује у Елу. У причи је и пуно епизода које са целином нису ни у каквој вези. А то и јесте једна од главних мана овога у опште осредњедаровитог писца. Он врло радо заснива своје приповетке на веома гаирокој основи, а евргаетак изводи тако брзо и неочекивано, да му много гатошта остаје неразрегаено. Свршетак му врло радо изводи <1еи8 ех тасћша. — Покадшто му се прокраде и по која бага смегана Фраза, гато је само доказ поврганог списалачког занатства. Пре краткога времена издао је Костањевец 2. свезак евојих скупљених списа под насловом „Из књиге живота". 4. Друга приповетка, али која је на првом месту у 10. св. „Кнезове Књижнице", носи наелов „Живот и смрт Петра Новљана" од Ивана Цанкара. Цанкар је нрви пут ступио пред словеначке читаоце са својим првенцима „ЕгоШа". Књига има друго издање, јер је прво доживело етрашни „аиЈжМе" од сло-

Ст. Иванов

Богородица

веначкога бискупа, који је од издавача Шамберга откупио скоро све примерке и унигатио их, да би спречио „скандал". Овакав бискупов поетупак јамачио није иагаао у Господа Бога никаква допадања, јер су читаоци стално тражили ново издање које је брзо за тим и приређено. У исто доба почео је биекуп трогаити своје дохотке на грађење велике католичке гимназије у којој ће подизати своје овце у језуитском духу, те му не остајаше залишних новаца да би их могао трошити на онако чудњачки епорт. Веома даровит и Феноменално плодан, штампао је Цанкар читав низ својих песама, драма, приповедака... Да му песништво доиста не беше досадањи позив увидео је и сам врло брзо; штампао је три драме: „Јаков Руда", „За добро отаџбине" и „На Бетајнову" — и у свима црта социјалне, народне и политичке прилике каквих нема у Словенаца, јер су све неодређене, претеране, те је њихова немогућност сваком уочљива и јасна као бели дан. Прне своје књижевне цртице скупио је у збирку „Вињете", у којима је показао своју спретност у стилу, али у којима су маркантне и све његове мане. Од тога доба објављује сваке године у „Кнезовој Књижници" по једну од својих