Нова искра

- 310

ћриповедака, а и миоги се иадавачи утркују да у евојој наклади гатамиају плодове његова пикантно-оштрога пера. Његова се дела читају са дубоким занимањем, али када се читање сврши, са обманом и разочарањем оставља се из руку његова књига. У овој најновијој ириповетки црта нам Петра Новљана, сина неког пијаног пограничног стражара и жене му Марице, која јо насликана по калупу свих Цанкарових млађих жена. По смрти очевој морао је Иетар скупљати шумску сувад и доносити је матери, а кад му умре и мати, узеде га под надзор његов тутор — пијанац као и покојни отац Нетров — који беше столар у неком граду. У 12-ој својој годиии пође Петар у основну школу. У 13-ој години поче се ленити и заиуштати. Био се заљубио у Олгу која беше за осам година старија од њега. Ова љубав, па утицај неког „вагабунде" Мрве и „ђака" Павла — доведоше Петра до трагичне смрти. Утопио се својевољно у својој 14-ој години. — За што сте, господине Цанкару, доводили у свет Петра Новљана да га убијете још у тако младим и иежним годинама? Та ово није живот, како га је провео четрнаестогодишњи Петар. Овакав је живот могућан само у књизи Господина Цанкара. Оно што смо рекли о Марици, мајци Петровој, вреди и за сва лица и сву грађу Цанкарових приповедака. Ове је увек једно и исто: и'грађа, и слог, и судбина. Сва је разлика само у томе, што је сада у стању да напише цртицу која ће испунити целу књигу, а пре је то израђивао на неколико страница. Сви његови јунаци, па макар то били и деца, момци или старци, креКу се по стално магловитим стазала, говоре и раде нејасно и никад не ностижу својих циљева. То им изазива љутњу, а пошто су људи тако Филистарско безобразни глупаци, оин не воле овако лене и неодлучне скитаче (а њих баш због тога и воли Г. Цанкар) који проклињу цео свет и злобно му се ругају. У свакој слици, у којој има какав скитач или покварен ђак (њему иначе омиљени „вагабунд") — не можете се отети сумњи да је Цанкар описивао себе сама. Сва женска лица, па било им име Олга, Марица, Минка, Франа — нејасна су и магловита. Исто ово вреди и за његову технику. Радње нема никакве, нуно је дугих монолога, сањивим декламацијама мучи читаоца и не да му никако да види шта је све то и у чему је ствар. У Цанкара су могућне најчудноватије ситуације, у њима се крећу људи без икаква разлога; а све је пуно негација и нелогичних мисли. - - Ове су му радње по старом, давно утврђеном калупу. Баш и да су такви наши јавни и личнг односи, у њих треба тако ступити и тако их изнети, да их народ потпуно разуме, а нипошто да однос између писца и народа буде сасвим туђински. У радовима г. Цанкара нема принципа ни идеја, нити се у њима наслућује ма какав траг или указивање ооље будућности. Најновија књига Цанкарова, „Кућа Марије Помоћнице", што је ту скоро изнео у књижевни трг, огрчила је и критичну и некритичну публику. Овај суд није уздржао ни страх од оних литерарних силника ко.ји својим хвалама обасипају све гато се јави из нера каквог признатијег писца; а ако ти се догоди да се не слажеш са таквим мишљењем, гледај шта ћеш, јер ће те одмах огласити за глупог Филистра, пошто се у нас јога увек мање цени критика литерарних листова од критике политичких новина у којима главну реч воде варалице којима слепо верује нерасудна гомила.

У толико је већег иризнања заслужна праведна и неустрагана критика младога критичара Г. Фрање Еобала, што је објављена у лиску „Словенског Народа". Ову оцену приказујемо, у главним потезима, српској читалачкој публици која се занима о мигаљењу словеначких читалаца, и ако је та критика недовољно опажена и призната у словеначком оригиналу, јер је противна мигаљењу журналиста и критичара који са нуно безобзирних софизама упућују публици своја мигаљења. „Кућа Марије Помоћнице" уметничка је и раФинована порнограоија. Много би боље било да се није никако ни појављивала у словеначкој књижевности. Нарочито у VI и VIII глави оцртава се тако ниска и огавна похотљивост да тако што не нађосмо нигде више до ли у његовој слици „Новац" (из збирке „За лакомислене људе"). Ове обадве главе писане су са толико љубави и воље, да смо потпуио уверени у њихово нарочито и смишљено извођење. Та већ и без тога шета се муза Цанкарова огрнуга само прозрачном копреном, а сада је већ и то свукла са себе и показала се као хетера најниже врсте. Одвратна и гнусна нагонила нас је да јој с нрезирањем окренемо леђа. Крајње је већ време да се човек безобзиран и уображен, као гато је Г. Цанкар, уклони с пута, јер је то оваквим радом несумњиво заслужио. Цанкар је већ у једном роману („Туђинци") пребацио Оловенцима да су они за њега оно гато вели наслов тог његова романа. Али то није и не може бити истина. Његоки су га земљаци добро познали и утврдили су свој суд о њему. Не треба нипогато заборављати да је у нашем народу јога и интолигенција здрава и чила, и да ни по чему није слична француском изможденом друштву, које тражи само ра®иновану насладу, јер је и само блазирано до крајњих граница. Ако је могућно да се Цанкар уздигне из овога кала — добро ће доћи нагаем народу; не буде ли хтео згазиће га као и сваку гусеницу, која гмиже ондо где је јога мало пре лебдео красни лептир. „Кућа Марије Помоћнице" — болница је. У другом спрату њезину одељење је у којем три малолетне девојке испаштају грехове родитеља својих. Све су три у живим ранама, узете, слепе — чекају смрт, у коју свака гледа као у ближњег свог, као у добротвора. — У тој је соби и Смрт, која лагано ступа од једног одра до другог, исго као и сестра Цецилија, калуђерица, гато је била одређена поред њих. Девојчице јога не познају живот, само им покадшто излазе успомене пред очи: сећају се оних лица која беху непосредни узрок њихове несреће. Виде своје родитеље чије грехове оне испаштају. Живот је код њих ужасан, те им је болница једина чиста средина, а у њој мирно и предано очекују Смрт. То је дакле предмет што га Цанкар изабра за своју слику. У њој нема никакве радње — само се слика за сликом ређа. Ове су те слике делови целине, израђене минуцијозно, до детаља. Друга је Г. Цанкарова уметничка вегатина гато све истакиутије осећајне моменте понавља вигае пута, исказујући их сјајним слогом у којем нема баналности. Или, ако и има какве баналности (гаетња деце са лулом и цилиндером очевим) није онаква као гато је у VI и VIII глави. Озбиљност дикције само је у њима попустила, иначе је свугде на угледној висини. А ово значи: да Г. Цанкар уме све то извести као гато треба — кадгод то само хо&е. (СВРШИИЕ СЕ)