Нова искра

— 292 —

„Па добро, до,бро, срећно заиочето!" А госпођа 'Гина пливала је још сад у радости гато ће имати зета пижињера, тако великог господииа; сгановаће онда у иовој, двоспратној кући, коју ће, разуме се, он саградити (ено има баш места на другој страни дворишта); возиће се на Фијакеру и свакога дана правити излете; а умеће богме напркосити и суседима и пријама, јер бити пуница будућег окружног инжињера, — није мала ствар. И тако те вечери Владимир Николајевић, и не слутећи, би ожењен. * * * Владимир Николајевић волео је Олгу. Он је био тако тврдо уверен у то, као да је та мисао још од када, месецима и годинама, ишла с њиме иод руку. И чесго пута отпочео би мислити како је све то дошло, мислио је чудновато мирно, како је и он сам био изнепађен због те мирноће. Па ипак, изгледало му је, да је сва та мирноћа само маска, чи.ју ће страст у првом бољем тренутку здерати са себе; осећао је како тамо негде у неприлазним дубииама његове душе ври и кипи нешто тако силно, пуно снаге и напоиа, са жељом да што пре избије на новршину снажно и без застоја, напред, даље, даље.... Бпло му је, као да очекује нешто гато ће из даљине доћи, слатко, топло и благо, као звуци далеке чаробне музике; као тиха, мирна песма пуна чежње и надања У непрестаним сукобима између стварности и снова противу његове воље, наилазила би на њега покадшто таква малаксалост, осећао се тако уморним, као да олово вуче у својим жилама. Постенено па је остао потпуно сам, остављајући своје другове са њиховим површним задовољствима. Сво се код њега сливало само у једну велику и тешку масу од досаде и мрзовоље. Шта му јо ваљало да отпочне? Да са песиицима отпочно уздисати о слатком миловању руже и лептира, или да загази у воде иесимизма и мрачна ногледа и оштра лика као вешти нророк презре људо и њихова несавршенетва и зарони ноново у недра своје усамљености. У таквим тренуцима Владимир Николајевић отурао би таблу од себе, бацао перо у запећак, и журним корацима одлазио тамо где је за њега било спокојство, а у грудима као да му се ишрила само апђеоска песма: мир, мир! Једно само пије могао разумети. Он је волео Олгу, виђао је тако често и она је свакога дана била иоверљивија и отворенија према њему. Ни најмање да се претварала и устезала познатом женском лукавошћу. Ове што је са њене стране долазило било је тако верно, падало је са таквом природношћу, свака реч и сваки израз, све је то долазило у оном облику, који јој ,је он у напред, тајом и за себе сама, давао. Поред свега тога он је био покадшто тако неспокојан, да је по стоти пут преклињао и онај тренутак кад је први иуг прекорачио преко прага куће њихове. Држао је и веровао, да је љубав неко слатко узвишено осећање, зато је о њему врло ретко и говореио,

а не такав немир што му душу ужасно раздире, пун страха, сумње и ионижења. Али ,је и Олга знала^да у таквим тренуцима растера облаке са његова чела. Финим осмехом, пецкајући га пребацивањем због његових многих настраних погледа, она је успевала да код њега поново поврати његово добро расположење. У грудима његовим разливала би се тада њена особита топлина од среће и задовољства; било му је као да најфинија кадива прелази и таре његове груди, као да све око њега мирише на ружу и јасмин. Овет је тада отварао за њ још једну, за њ дотле непознату страну земнога раја и необичне сласти. И тако су им пролазили дани. Владимир Николајевић био је па истоме месту. То је дало разлога, да се и госпођа Тина покадшто јаче раздражи и наљути. Њеном женском оку није могла остати непримећена сва иаклоност Владимира Николајевића према Олги, а осим тога она је знала како се и најскривеније мушко срце лагано као лед расгапа пред оним снажним чиииоцем што се зове женска лепота. И она не само што је веровала у леноту своје кћери и њу на сваком могућем месту истицала, ио је у Олги као у млађој сестри гледала остварени женски идеал, коме ће се на сваком кораку наћи стотине побожних ноклоника. Осим тога, Олга не само што је била лепотица у схватању њене женске ћуди, већ је била јединица кћи, један разлог више за Владимира Николајевића, јер целоме граду било је познато, да Илија Илић за све време свога трговања није узалуд радио и да ће после смрти његове остати позамашна сумица, којом би будући господин инжињер могао бити иотпуио задовољан. Везујући пак материјалну етрану са интелектуалиом, Илија Илић се по савету своје жене још из раније био побринуо да својој кћери прибави и потребно знање и образовање. Само што Олга за то није много марила. У немачком језику, који јој Немица гувернанта тако ревносно наметаше, она не оде даље од Хајнеових стихова и обичне конверзације; музика пак интересовала је куд камо јаче и Владимир би се чешће враћао дома, потпуно преображен и усхићен свирком Листових рапсодија. Посматрајући све то госпођа Тина уздахнула би кадшто тако јако, да је и сама Олга и Владимир Николајевић зачуђено ногледају. У граду се већ почело говорити о будућем зету господина председника, али та реч као да ни мало није веселила госпођу Тину, и ако ју је она из свега срца желела. Поред свега новозаведеног реда, на њој бејаху још увек видни трагови наше паланчанке: бојала се речи као живе ватре. „ Видига ти њега, навадио се!" говорила би више пута за себе, видећи да се Владимир због општинских ствари чешће налазио поред Илије Илића, и ако му је то само био добар изговор да се косне погледа Олгиних. — „Не разумем само зашто је тако уздржљив. Ах, кад бих ја била мушкарац на његову месгу!..." и не довршујући започету мисао, она је продужавала да по своме