Нова искра

обичају и даље удара иглу о игду на своме раду, да су Олга и Владимир могли то са свим добро чути. Тако их затече и јесен. Председникови беху провели лето у бањи, куда и Владимир, под изговором да у оближњем граду походи своју нородицу, беше отигаао на неколико дана. Гоепођи Тини било је и сувигае чекања. Она се бегае тврдо регаила да прву бољу примку одсудно употреби у своју корист. Не казујући нигата о својим намерама мирноме Илији Илићу, њено се лице јога у напред озаравало радогаћу при помисли да јој плап испадне за руком. Јесен се спуштала лагано. Лехе и цвеће у градскоме парку бејаху пожутеле и сасугаене; испод ниских дрвета на црној земљи купило се у масама пожутело и опало лигаће. На град би се и вране чегаће навраћале и својим суморним гакањем назначавале почетак зиме и мртвила у природи. Парк је остајао сам, празан и мртав, само гато би се пензионарн и ђаци јога задржавали уњсму; ови први да се посаветују, у чијем ће винограду ове недеље бити бербе, ђаци пак вичући и лармајући препирали су се на дугачко и на гаироко о политичким слободама, слободама којима треба да живи један народ као гато је нага, па да онда и ми станемо раме уз раме са народима, који су били срећни да ова несносна прелазна стања с муком преброде и дођу у пристанигате рада и јачања. Крајеи септомбра журно се пословало у кући Илије Илића: ваљало се спремити за борбу. Момци су радили од рана јутра до иозне вечери, и не одмарајући се често; запариване су бачве и каце; извлачена бурад из подрума и чигаћена од буђи и плесни. Кола су опремана да на се приме одређене возионице, па је чак и стара прес-магаина поново прегледана, очишћена и доведена у поредак. Илија Илић враћајући се нозно из општинског суда задовољно се смегакао, гледајући сву ту живост у своме дому и његове доброћудне очи нарочито су тражиле Тину да јој изјаве заслужену захвалност, јер она се сад о свему сгарала и под њеним надзором вргаен је сав тај дуги, али весели посао. * * * Вече. У динограду Илије Илића влада грозничава живост; мала двоснратна кућица, обвијена сва у бргаљан, изгледала је необично лепо. Кроз ниске прозоре допирала је светлост од свећа; послуга је хитала с тан.ирима јела и боцама новог свежег вина горе у велику собу, где ,је председник у част обилно завргаене бербе давао вечеру својим познаницима и нријатељима. По готову све оно исто другатво, које је Владимир Николајевић затекао кад је њима отишао први пут. Про®есор Пајица био .је снремио и нарочиту пијесу у част богатој и плодној јесени, која приневгаи своје изобиљне даре повлачи се тихо и лагано натраг да дахне и отпочине као човек после дугог и заморног рада. Грбави учитељ музике Шмакал био је

спремио и нарочиту композицију и сад се чекало само на свршетак вечере, па да после телесног дође и духовни део. Илија Илић се жалио на тешку и пуну одговорност и дужност председничку. Па и покрај тога што га године обарају својим теретом, он се ипак нада, да је бар у неколико одговорио своме тешкоме позиву и да је на корист општега добра принео своју лепту. Про®есор Пајица доказивао је тенорским, нискавим гласом своме суседу, неком незнатном малом норучнику, да савез балканских држава никако није негато утопистичко и да би за даљи

подесни развој догађаја само какав јак савез био у стању да сиречи сваки покугаај у погледу гугаења слободе балканских држава. Поручник је достојанствоно уздизао свој десни брк и са самоуверењем одговарао: да ће све то само сабља регаити, а не којекакве ноте и преговори. Само је Владимир Николајевић седео миран и повучен. Он се осећао необично рђаво у овом тегаком, од дувана и вина испуњеном ваздуху. Уз то, те вечери, Олга није само њему нрилазила; сваки од гостију и знанаца имао јо по коју лепу реч за њу, свима је одговарао њен

У. П редић