Нова искра

— 294 —

љупки, фини осмех. И то је било оно што је Владимира тако љутило. Он је држао да тај осмех само њему припада и да нико осим њега нема права сунчати се на сунцу његове среће. Госпођа Тина седела је преко пута од њега п својом пажњом те јс вечери нарочито одликовала Владимира Николајевића. Јако алкохолно дејство, снажан мирис од јоргована што је долазио од госпође Тине и Олгина витка прилика у хаљини од свиле небеске боје, што је облике Олгиног облог тела тако лепо оцртавала, — све је то у необичној мери деловало на његове нерве. И заборављајући другатво и средину, душа му, стезана у окове бесне страсти, издизала се као грдан талас у безграничну чежњу са пенушавом пожудом, све даље и даље, док се грозница његова мозга и свако ткање у његову срцу не затеже до последњих граница својих. Нога му и нехотице дотаче испод стола нечију ®ину обућу и помисао да је то била можда и Олгина раздражи га још више. ПроФесор Пајица без икаква увода отпоче декламовати. Владимиру би одвратно слушати његов пискави глас и он устаде од стола да се мало расхлади са потајном надом да ће Олгу затећи гдегод доле у башти. Био је уворен да ће јој ове вечери признати своју љубав. У исто доба удали се и госпођа 'Гина из собе и гости, угрејани вином и разговором, и не приметише њихов одлазак. На пољу је било мрачио; Владимир се упути једном од узаних стазица, пређе преко ниске ограде и упути се другој страни, где је био воћњак и башта. У овом тренутку он у својој глави није имао ни једне јасне представе, ни једне сигурне мисли, ишао је потпуно као човек обезглављен и неспреман да ма штогод предузме. јула 190к. године. На Бањици.

Ва оближњи жбун замакну нечија женска нрилика. То је могао приметити по јасном шуштању лаке одеће. Он се упути и сам тамо. „Госпођице Олга, јесте ли Ви?" Прилика застаде, али ништа не одговори. Владимир се часком нађе покрај ње. Не размишљајући много и гледајући више у страну он отпоче. Шаптао је вигае но што је говорио; глас му је био таман и без звука, речи замршене, нспрекидане и без везе. Од једном прилика се наже са свим близу њега, он могаше опазити снажне високе груди и обле мишице и заносећи се мирисом од јоргована он се у тренутку саже и усне му се коснугае белог женског врата.... „Кажите мамици!..." И прилика исто тако брзо игачезе као што беше и дошла. После пола часа друштво отпоче поново своје весеље. Владимир Николајевић беше затражио од Илије Илића Олгину руку и. разуме се, добио је без сваке даље речи. Олга се чудила, како је све то од једном дошло и зашто да он њој ништа о томе не каже. Она је сањала о љубави из романа, са месечином и самоћом у ноћи, са гаапутањем и прижељкивањем, а сад ето дошло је све то без њенога знања и без њенога питања. Али и сама заљубљена у Владимира Николајевића, она га поче оправдавати тиме гато је он увек био противник тога, а и сувшпе озбиљан да се упушта у такве гимназијске подвиге. У свему се највише радовала сама госпођа Тина, што јој је план испао за руком. Истина, после сусрета свога у башти са Владимиром Николајевићем она је прво морала довести косу у ред, али шта све неће мајка учинити за своју ћерку. Ми<лош П, ТЕхирКрвиђ

а сам дошб ондје гдје су прије Сан и жинот били једно исто, Гдје је само знало да се смије Срце младо и ко роса чисто.

Гај је зелен и сад к'о и прије, Маховина исто свјежа, мека, Славуј и сад исту пјесму вије И звонцад се чују из далека. Ужице.

У долини и сад к'о и прије Наша варош спокојна и иста, Сат са куле и сад мирно бије А крст златни са звоника блиста. Јесен била, долазила зима, И ништа се промјенило није! А ти моје срце у грудим«, Да л си и ги исто к'о и прије? М. М. Ус^о*?овиц