Нова искра

— 295 —

У огледалу приповетка С. Д. ТОДОРИБ,

Јолако је извукао испод јоргана сухе, маљаве руке и исиружао их час у вис час у страну. После је дошао ред на кретање с главом, и он ју је подизао у вис и спуштао полако на јастук. Мало, одавна необријано лице, покривено жућкастом длаком, крупне зелене очи, и жуте, ретке зубиће имао је Милан Јовановић, дугогодигањи чиновник. Осећао је неко бучање и бол у глави и стога је мрдао њоме, али кад му се не утоли бол, отиоче да притиска шакама н сувише испупчено чело, са кога је стрчала жута, оштра и кратка длака. Што је јаче притискао чело, све је јачи бол осећао, који га опомену синоћне пијанке. Оети се како се беше прилично накитио, како се нагао над једним сухим, кривоногим циганином и давао му такт рукама и климањем главе, — кад у сопче за пијанку рупи један дугачак, сух човек, лица кошчатог, које је покривала кратка, седа длака, која није досгизала да покрије његове црвене, испале јагодице; велике, разроке очи гледају некако страшно, и са испруженом десном руком, баш на Милаиа Јовановића, викну из баса повијајући нанред цело тело: „Убијте се! Нашто вам живот?!... Све има свога краја!..." После томе дугајлији, томе што им тако поквари весеље, нестаде озбиљности с лица и зацерека се пакосно, сав се превијајући од смеха, а кроз смех се чуло крупно, страшно: „Варалице! Лудаци!... Убијте се! Ха-ха-ха... У...биј...те се!" — Ала је био страшан! — прошапута Јовановић и сав се стресе од неког неодређеног страха. — Што је баш руку на мене пружио? — упита се, скидајући се с кревета. — Можда није хтео баш на мене да пружи руку? Можда на Душана?... Јесте, баш на њега је пружио руку. И он приђе замишљено великом, сјајно уоквиреном огледалу и поче да се посматра у њему. Окретао је главу час лево час десно; раздрљио је меку, белу кошуљу и посматрао је како се полако дижу и спуштају слабачка рутава прса. После обрати пажњу на сухо и небријано лице и прохуњка: — „Треба да се обријем." Оеде испред огледала, насапуни лице и отпоче бријачем да скида полако длаку. Рука му је дрхтала, а глава га стално све јаче и јаче болела. Морао је једно време да пусти бријач из руке и да стегне главу шакама. „Баш је досадило овако живети!" — прошапута полако подижући бријач и отпоче опет бријање. Превукао је бријачем журно неколико пута преко крупних длака, управив сву пажњу на лице, али после кратког времена прекиде рад и разрогаченим очима гледао је сухо лице и очи укочене, увучене дубоко у јаме, — очи без сјаја... Оада је тек приметио да је нестало свежине, да је младост прохујала и да су се боре и око усана и око очију поја-

виле. — „Зар тако брзо све иролази?" — прошапута тихо и са запрепагаћењем посматрагае се у огледалу. У памети отпочегае да му се лагахно ређају слике из детињства, младосги... Мајка му, суха, погрбљена, у гаареној и закрнљеној рекли, иде полако преко дворигата, кашљуца... „Откуда ли се то она појави?" — упита се тихим гласом и несвесно гледајући у огледало додаде: — „Бага је била добра, тиха... тако тиха!..." У соби тигаина и он чисто чује њен сухи кагааљ, а у прсима му негато тешко, готово да заплаче. Затим се опомињаше разних ствари из живота. Свугде је тражио нешто ири-

Св. Перуци Незаконита мати

јатно, нешто што би га мало разведрило, али нигде ништа не нађе. После дугог мишљења сети се једне лепе вечори, гато учини да му и сада срце живље задршће. Месец је ишао полако преко сивкастог звездама покривеног свода и бацао своју благу, меку светлост на њено лепо, црнпурасто лишце. Лепа, обла прса надимала су се и дубоко увлачила свеж ваздух, а малим лепим прстићима чупкала је несвесно мирисне листиће једне беле руже. Једна птичица тихо је цвркутала изнад њихове главе. Он је причао тихим, једва чујним гласом, и гледао нежно у њене црне очи и лаки, тужни осмејак на лицу. И докле је он иричао о будућем животу, о лепом животу, дотле се њена глава све вигае нагињала ка рамену, а нреко лица јој лебдео осмех пун милине и чари, —