Нова искра

— 350

од коликог јо то интереса — ис треба, мислимо, ником доказивати, који ма и најмање претендује на познавање оваквих послова. — Иста је таква и рубрика „Преглед нових Еомада", јер ни код .једног комада не стоји ни шга је ни у колико је чинова, те бисте, поред масе новитета у по једном чину, могли помислити, да би сви, или бар већи део њихов, били у стању да испуне цело вече. Поред овога, има у ово.ј рубрици и јол једна варка за необавештена читаоца. У њој ћете, на пример, поред разних драмских дела наћи и „комад" — ,,'Гри Хајдука" (писац: Јован Јовановић Змај) или други „комад" — „Пролог прослави устанка" (писац: Милорад Митровић). Ко не би знао Змајеву баладу и Митровићеву пригодну песму Првом Устанку, могао би помислити да су ово каква драмска дела категорије осталих комада у тој рубрици ! Трећа рубрика, „Целокупан репертоар предетављаних комада у сезони 1908—1904", износи нам, колико су пута представњани српски а колико пута страни комади. Као и прве две, и ова је рубрика сасвим излишиа (кад би т. ј. било правог репертоара), јер из ње не видимо оно што нас највише занима: кад су представљани, колико су прихода (сваки за се) донели, шта су и у колико су чинова? Видимо само даје отрцани „Лтичар" заденуо сву класику, и сриску и туђу, јер је игран највише иута (7). Таква је и „Мамзел Нитуш" (5) која је устукнула само пред „Тоском" (захваљујући Госпођи Виталиани) и јадним „Веселим жепама виндзорским" (6). А од какве је то штете и срамоте, најбоље ће знати сама Унравакоја.је полупала сво оперетске „верглово". — Четврта рубрика, „Приход у сезони 1903. —1904. године", износи нам целокупни приход, као и највећи, најмањи и средњи доходак дневних и вечерњих представа. Поред целокупног прихода, све су друге цифре излишне, јер не знамо за које су представе везане. А нагађати да је нпр* „Волшебни магарац" донео 1065-80 дин. — не знамо колико би било оправдано. — Такав је и „Упоредни приход од српских и страних представа". Или боље да кажемо, он би још и могао остати (као једна врста луксуза) поред оиаквог прегледа годишњег репертоара какав ми захтевамо. — Што се тиче рубрике „Гостовања и ванредне цредставе" имамо наноменути да је у листама за месец новембар 1908. г. Управа објавила шест гостовања а у овом прегледу изнела само два! Такво погрешке не могу бити допугатене ни у каквом путничком позоришту. У рубрици „Прославе" омакле се опет две иогрешке, јер ни Отеријина песма „Моја тежња" ни „Пригодни стихови (чији?) у славу Јована Стерије Поповића" нису убројени у — комаде. Оволико као доказ излишности оваквога Годишњака и као разлог за Годишњак друкчији, прегледнији и поуздапији за правилну оцену. У нозоришту је рад јаван, и он се, несумњиво, може увек прегледати било у архиви Позорипшој било у архиви Министарства Просвете. Ако и поред овога Позоришна Унрава има каквих јаких или оиравданих разлога (а каквих, волимо, не може бити) да но штампа Годишњак какав ми тражимо, нека ие посумња ни Једнога тренутка, да је и много боље и корисније не штамнати никакав Годишњак него ли овакав какав је она штампала. Истинит и праведан суд увек ће бити установи од користи, па макар личне амбиције и пострадале; а ако још и оне оваквим радом буду задовољепе — ето части коју нико не може одрећи, као што је ми, поред оваквог Годишњака, с разлогом одричемо. А да ово одрицање пије непромишљено, рубрика „Про. грам за сезону 1904.—1905."' даје нам и сувигае доказа.

Програми позоришни пису и ио могу бити што и нрограми политичких паргија. Они морају бити нлод дубока размишљања и задовољоње свих потреба које захтова дотадашњи репертоар. Оезонски програми, једном објављени, постају „Сгес1о" драматургије и, највише, ако их непредвиђени случаји помакну, из утврђена нацрта, за неки месец или највигае до друге сезоне. Програми су позоришни јавна, написана реч коју управа дајо посетиоцима и коју мора искупити. Они нису и не смеју бити ни „шарена лажа" лако поверљивој публици, ни израз непроверених управиних расположења или непоузданих саопштења са стране. Куд је и камо боље и поштоније не обећати нигата (нарочито кад то нико не тражи), па дати колико се може и више и боље, него ли обећавати читаве спискове' драма па их се после одрицати. А данашња се управа доиста одрекла толиких својих обећања и разних програма! Колико је, према томе, цео такав рад неозбиљап па и непромишљен — нека оцени сама Управа, ако о томе већ није ни размигаљала ни нагала за потребно да оправдава такве своје поступке. Из нрегледа раније обећаних а сада дофинитивно одбачених новитета, видеће се са колико је неозбиљности рађен сав тај посао. У Годишњаку за 1899. —1900. годину обећао је данашњи уиравник а данас заборавио на дато обоћање и сасвим изоставио из „плана" за нову сезону ове оригинале: „Трнова круна" (Шапчанин), „Хипатија" (Шапчаннн), „Наши сељани" (М. Поповић), „Женидба Милоша Обилића" (Д. Илић), „Дорћолска посла" (И. Станојевић). Из годишњака за 1900.—1903.: „Вуна на дахије" (Д. Илић), „Палилулска трагедија" (Бр. Нугаић), „Предговор" (Бр. Нушић), „једна шаљива игра са песмама"(?!), „Иван Ћипико окушаће се на драмском пољу", „Зека Буљубаша" (Д. Брзак), „један комад М. Савића" (!), „Педесетогодншњица смрти Бранка Гадичевића", „Горски Вијенац" (Његош). У годигањаку за 1899.—1900. обећала је Управа па одрицала и у овом Годигањаку сасвим одрекла ове преводе: немачке — „Гец од Берлихингена" (Гете), „Мина од Барнхелма" (Лесинг), „Катица од Хајлброна" (Клајсг); из Годигањака 1900.-1904.: „Ифигенија" (Гете), „Живот је сан" (Грилпарцер), „Марија Магдалена" (Хебел), „Валови љубави и мора" (Грилпарцер), „Последњи удар" (Хајзе), „Велико видело" (Филини). Из Француске (1899.-1900.: „Чаробни пехар" (ЛаФонтен), „Коцкар" (Рењар), „Игра случаја и љубави" (Мариво), „Леди Тартиф" (Г-ђа Жирарденова), „ Сфинкс" (0. Феље), „Теодора" (Сарду), „две три комедијице Мелакове" (!), „Гошћа" (Кирел). Из 1900.—1904.: „Жорж Данден" (Молијер), „Лажљивац" (Корнељ), „Адвокат Патлен" (Расин), „Антоније" (Дима Отац), „Често се човек мења" (Вакери), „Пустоловка" (Ожијер), „Далила" (0. Феље), „Слепци" (Метерлинк), „Мелакове комедије" (авансман!), „Романтичне" (Ростан), „Чича Лебонар" (Екар), „Љубав кити" (Кирел), „Последњи идол" (Кирел), ^Кренкбил" (А. Франс), „Брињол и његова кћи" (Капис), „Јавни живот" (Фабр), „Посао је посао" (Мирбо), „по један комад Леметра, Роденбаха, Ж. Жилијена, Брисона, Вебера ит. д." (!!). Из енглеске (1900. —1904): „Вимска прича" (Шекспир), „Светлост које је нестало" (Р. Киплинг). Из италијанске (1900.—1904.): ^Неверница" (Брако), „Дон Пјетро Карузо" (Брако). Из скандинавске (1900. —1904:) „Даваће се Бјернсон" (!). Изшпанске (1900—1904): „Једанкомад Сервантесов" (!). Из старе грчке (1900. —1904.): „Једна комедија од Плаута" (!). —