Нова искра

— 220 —

0,

^онкуренцкја радијуму

ггкрићо проФееора Баскервила, које је дадо науци два нова зрачна елемента, изаавало је читаву еензацију у научном свету. Познати енглески ириродљак Уиљем Рамсеј овако иише о њима: „И ако радијум име већу активност, инак ова два елемента играће огромну улогу у будућности. Пре свега, нарочито је значајна околност, мгго се ови елементи могу добити у много већој количии од радијума, а користећи ее нри огледима знатно великим количинама тих елемената, може ее изазвати и веома интенсивни светлосни е®екат. 'Гор, из којега се добијају ови елементи, има, поред тога, веома велику примену у индустрији. Располажући, дакле, великим количинама тора, главни његов део може се употребити за производњу елемената, а остатак његов за индустријске циљеве. Нема никакве сумње, да ће медицина корисно употребити овај Васкервилов проналазак, јер огледи дају већ повољне ресултате. Радијум је ипак издржљивији и сталнији од ових еаемената. 'Гор, из кога се они добијају, добавља се из монацита. ПроФесор Васкервил сада јо главни хемичар Енглеског акционарског Друштва за производњу тора из монацита који се у огромним количинама довози из Нове тКаролине. Према томе, пред њим је огромно поље за рад. „Нови елементи прозрачу.ју гвожђе, бакар и многе друге ствари. Зраци њихови, пролазећи такве нредмете, бацају довољно светлости на заклои око њих. Уиљем Рамсеј, како ннше један енглески журнал, саонштио је још једну занимљивост о радијуму. Његови огледи довели су до уверења да радијум подлеже процесу распадања после 1150 година. Интенсившхт тога процеса не зависи од количине радијума. Радијум се претвара, као што је познато, у хелијум и још неке до сада непознате неиспитане елементе. Већ и према томе, хипотеза сталности радијума за милијоне година — не може се одржати. Стварање радијума мора бити непрестано, јер би иначе његова количина била већ одавно исцрпена.

Л.

!уЧШТНОСТ

Чешко јНародно ^Тозориште у ЈТрагу

С.

лгоменуо сам у прошлом писму, да Је овогодишња сезона Нар. Ђивадла досад била веома занимљива. Ту занимљивост не чини толико приличан број оригиналних новитета, који се махом не уздижу изнад нивоа оних ко-

мада, којима ,]е цела каријера, да ее свако| претплатној четвртицпо једанпут покажу,?па да се предаду у „вечном санку" у позоришној архиви — него је занимљивост целе сезоне зачињена са неколико реприза, које су, као дела признате литерарне вредности, изврсном игром глумаца и краеном, емишљеном режијом успеле да се не скидају с репертоара, и ако се у Нар. Ђивадлу и драма и онера дају на једној позорници. Одмах у почетку еезоне (16. септембра 1904. год.) изнесена је била Нушићева „Пучина" — прва српска драма на позорници Нар. Ђивадла — ко.ју је превела г-ђа Хана Квапилова. Публици — која је и нри репризи напунила кућу — комад се допао, критици м,еђутим не. Неколики су налазили, да је та ствар и сувише модерна и да по ^Пучини" Београд изгледа да је Париз, док су други пагласивали, да се конвенцијонална драма са облигатним „браколомством" већ преживљује, замерајући јопг „ Пучини", да нема иа себи ничега сиецијално „срнског". Међутим еви су се сложили у томе, да Нушић изврсно познаје драмску технику. После „Пучине" обредило се доста оригиналних новитета; већина међутим није нобудила јаче интересовање. Изузетак чини историјска драма Алојса Јираска „Оего" и шаљива игра Божене Кунетицке „Сор". У својој драми Јирасек се враћа у доба, када се хришћанство почело дотицати северних Словена сватовита. Премијером ове драме, коју је режирао г. Јароелав Квапил, а у којој је ангажовано готово целокупно драмско особље Нар. Ђивадле, прослављена је и годпшњица (двадесет друга) обновљеног Нар. Ђивадла. „Оор" Божене Кунетицке допао се нублици више својом „шаљивошћу" него ли литерарном вредношћу. Необично се млого и радо гледа Мадачева „ Човекова трагедија ", у којој је опет прилика, да драматург г. Јарослав Квапил покаже свој смисао за режију најтеже врсте. Од осталих реприза задржаћу се нарочито на Ростанову „ Сирану од Вержерака" иШекспирову „Хамлету". „Сирана" је иревео Врхлицки, који још ненрестано задивљује неумориим радом. Овај превод нов је доказ виртуозности Врхлицкога у превођењу и у стихотворству (али није и најновији доказ, јер од тога доба преводи Врхлицки све талијанске класике, целокупног Пете®ија — а уз то је написао либрето „Џесика" за оперу Ј. Б. Ферстру, по Шекспирову „Млетачком Трговцу"). Сирана приказује г. Едвард Војан, Роксану г-ђа Марија Лаудова. — Војап је данас несумњиво најбољи чешки глумац. ТБегова игра сведочи, да гледамо интелигентна глумца, који је начисто са назорима модерне уметносги. Он игра ретко, али кад изиде пред публику, изнесе још у истини нешто ново, нешто врсно, уметнички. И „Сирано" је одевен у све одлике тога даровитог глумца. Ростанов романтични, готово иде.јални витез налази у Војану изврсног приказивача, нарочито у сцени: у позоришту, на под балконом, где Христијан нрима Роксанине пољупце, које је Сирано заслужио. Изврсно, да не речем савршено, приказује призор, кад „падне с месеца", те задржи виконта, док се Христијан и Роксана